POZORIŠNA KRITIKA - RADOST ZBOG NOŽA U SRCU: Kafka - Maschine. Reditelj: Veljko Mićunović. SNP
Postdramsku predstavu, koja dekonstruiše život i delo Franca Kafke ("Zamak", "Proces", pripovetke, pisma, "Pismo Ocu", "Dnevnici"...) Kata Đarmati, koja je i dramaturg predstave, zamislila je kao strukturu u kojoj se događanja u Dvorcu pletu oko K, koji će biti apsurdno pravedno osuđen, ili nepravedno oslobođen, svejedno.
Novosti
Tok saslušanja, mučenja, torture, isleđivanja, erosa i tanatosa, koji prožimaju arhetipsko, avangardno delo Franca Kafke, u kome brutalizam unutrašnjeg i pojavnog čovekovog bića, postaje sadržaj i poruka ovog složenog scenskog istraživanja.
Veljko Mićunović, reditelj kome je tema permanentnog antagonizma pojedinca i društvenog sistema stalni scenski izazov, mučnom kafkijanskom teatru je dao pozorišni jezik, funkcionalan, uprkos svojoj drastičnosti.
Stilsku preciznost beline, koja dopušta okvir za nagađanje jesmo li još u životu ili sa druge strane, stvorio je scenograf Željko Piškorić, a tačan kostim Marija Marković Milojev. Aljoša Đidić (K), na kome je bio najteži zadatak, da pokaže zastrašujuću mistiku Kafkinog dualiteta između smrtonosne sumnje u istinu i pravdu i mračnog erosa, velikom unutrašnjom snagom i razarajućom energijom je to postigao.
Radoje Čupić, noseći destruktivnu Kafkinu frustraciju očevog autoriteta, spretno i lako je izveo da mu komandovanje zločinom, ujedno, bude i presuda sebi samom. Draginja Voganjac, Marija Medenica i Jovana Mišković su zastupale i odbranile ženski princip Kafkine složene prirode, njihova nežnost i surovost su, zaista, bile druge vrste od one, koju su pokazali Marko Savić i Igor Greksa, svi zajedno se stapajući u jedan lik, koji će, u ljudskom ili životinjskom obličju, biti saputnik u patnji žrtvi, koja stremi i raduje se kraju, nožu u srcu.
Poseban tok ove složene igre, koja podrazumeva neprestanu transformaciju iz istinitog u fikciju, čine songovi (Irena Popović), koji vraćaju asocijaciju na Kafkin osećaj krivice, što postiže efekat da se njegova patnja multiplicira i generalizuje, do potrebe da se svako izvini svakome i da svi postanu fiktivne žrtve i sopstveni dželati, dozivajući užase koji se nose iz najranijih sećanja i ne prolaze sa odrastanjem.
Nadrealna kafkijanska situacija je na scenu SNP donela, paradoksalno, stvarni osećaj straha i neizvesnosti, danas dominantan kod nas, i u svetu. Mehanizam, iz naslova predstave, radi bez prestanka, uz zaglušujuću buku manipulisanja njegovim proizvodima. A to su društvena represija i samrtni humor neuhvatljivosti zločina, stvarni jahači apokalipse danas.
Postdramski teatar se kreće isključivo u domenu asocijacije i poruke, na koju ukazuje scenski postupak, pa se i tumači iz sopstvenog umetničkog i društvenog iskustva.