KAO PORUKE U BOCI POSLE BRODOLOMA: Stoleće Dobrice Ćosića - Sećanje na ličnost i pogled na delo

Neke od ovih pojmova stavljao je i u naslove svojih višetomnih romana. Na pisanje je gledao kao na "otimanje od smrti", a znao je da vreme i najveće istorijske događaje može da učini beznačajnim, čak da "tragediju učini komedijom" ("Vreme zmija"). Govorio je kako je svestan da ga smrt čeka na krajnjim izdancima sna o boljoj budućnosti Srbije "uhvaćene u zupčanike velikog mehanizma Istorije". Ovu poslednju reč uvek je pisao velikim početnim slovom.

U romanu "Daleko je sunce" (1951), jedan Ćosićev junak kaže kako je smrt "upornija od vere, od nade da se ona pobedi". U romanu "Vreme vlasti" (1996) pisac pak kaže da "čoveka tek smrt čini celim čovekom", a u knjizi "Prijatelji" (2005), ispunjenoj pretežno nekrolozima bliskim prijateljima koji su, često, i korifeji nacionalne kulture, Dobrica Ćosić, i sam dobrano pritisnut bolestima i starošću, ispisuje rečenicu koja svedoči o potpunoj oslobođenosti straha od smrti:

"Smrt nije samo ljudska nesreća; u mnogim životima, smrt je spas".

Za Ćosićevu porodicu, rođake i prijatelje, smrt velikog pisca (18. maja 2014) nije došla iznenada; a i u njemu samom - sudeći po dnevničkim zapisima, i poveravanjima bližnjima - fakat smrti nije razbuktavao neke nove ideje, još manje strepnju. Kraj života Ćosić je proveo u uverenju da je glavne svoje poslove blagovremeno posvršavao, posebno u književnosti, a da sve ono što je uradio u drugim oblastima, pa i u politici, i ne zaslužuje da se naročito ističe.

Sad Ćosićevi prijatelji, oponenti i književni kritičari pišu o Ćosiću s manje ili nešto veće distance - jedni o životu i smrti, drugi o delu koje jeste istorijsko-ideološka freska Srbije. Nema nikakve sumnje da će Ćosićev opus, koji impresionira obimom, tematskom razuđenošću i dometima, još zadugo biti predmet proučavanja i osporavanja; biće stalno otvoren za druga i drugačija čitanja i tumačenja. Ima tu mesta i za nova biobibliografska otkrića, počev od onog o tačnom datumu rođenja, preko krštenog imena, do prvih napisanih i objavljenih radova, koji nisu bili prozni.

Iako je reč o velikom i plodnom piscu i javnom delatniku (bio je i predsednik Savezne Republike Jugoslavije od juna 1992. do juna 1993), mogli bismo, u polušali, da kažemo da je Dobrica Ćosić prvi književnik čija je godišnjica rođenja u nas počela da se obeležava na vreme, čak - znajući naše običaje - možda i prerano, godinu dana ranije. Uprkos tome što se u Ćosićevim autorskim knjigama i biografskim leksikonima navodi da je rođen 29. decembra 1921, istina je da je na svet došao 4. januara naredne, 1922. godine. O tome postoje pisani tragovi u matičnim knjigama, a i sam Ćosić mi je u više navrata potvrdio verziju prema kojoj je njegov deda (po ocu) Jeftimije uredio sa seoskim protom da mu se unuk rodio krajem decembra a ne početkom januara - kako bi godinu dana ranije otišao u vojsku, oženio se i počeo da unapređuje osrednje seosko imanje. (S Brankom Ćopićem dogodilo se slično, ali u obrnutom smeru: Ćopićev djed Rade pomerio je unukov datum rođenja sa 1914. na 1915, kako bi što kasnije otišao u okupacijsku austrijsku vojsku, "a možda dotle i propadne Austrija, pa Branko neće služiti ćesara".)

Dobrica Ćosić je školski pisac i književnik iz lektire, te se misli da o njemu sve znamo. Neka povodom stote godišnjice rođenja bude obznanjeno da mu je kršteno ime Dobrosav, i da je njime potpisao prvi objavljen tekst, kao đak Poljoprivredne škole u Bukovu, u negotinskom kraju. Tekst se odnosi na položaj siromašnih đaka, a publikovan je 1939. u osmom broju časopisa "Srednjoškolac", koji je izlazio u Vršcu.

Nepoznat je i podatak da je Ćosić, kao i mnogi veliki srpski prozaisti - od Miloša Crnjanskog i Andrića, do Danila Kiša - počeo stihovima. Prva Ćosićeva pesma bila je ljubavna; posvećena je njegovoj devojci Božici (Ćulaković), koja mu je 1947. postala supruga. Iz sačuvanog požutelog primerka, koji je pisac poklonio Božici na pedesetu godišnjicu braka (1997), vidi se da je Ćosić ostvareniji kao pesnička tema i simbol nego kao pesnik. Po dolasku, s partizanima, u oslobođeni Beograd (1944), Ćosić je napisao još poneku pesmu, a jednu je pročitao i u programu - oslobođenog Radio Beograda. Po svemu sudeći, to je bila prva partizanska ljubavna pesma pročitana na domaćem radio-programu. Ćosić je čitao svoje stihove na radiju zajedno s Mirom Alečković, Mladenom Oljačom, Slavkom Vukosavljevićem i drugim mladim piscima. U Ćosićevoj pesmi više puta se ponavljao refren koji glasi:

"Da umrem, a da ne volim, nikako, nikako nisam hteo..."

Dobrica Ćosić se posle toga sasvim okrenuo romanima, ali je jedno od poslednjih njegovih ostvarenja, napisano pred smrt, takođe bila pesma u prozi: mislim na pisanu oporuku upućenu ćerki Ani u kojoj, uz poetizovano uputstvo o tome kako želi da bude sahranjen, neočekivano govori o svom odnosu prema religiji i hrišćanstvu, o neostvarenom planu da napiše roman o Hristovom dolasku u Jerusalim i noći u Getsimanskom vrtu...

Svoju prvu priču potpisanu punim (novim) imenom Dobrica Ćosić, pod naslovom "Pismo", objavio je februara 1945. u omladinskom glasilu "Mladi borac". Pre toga na istom mestu Ćosić je objavljivao novinarske i propagandističke tekstove potpisane partizanskim imenom "Gedža", kako su ga bliski prijatelji oslovljavali i u zrelom dobu.

Osim romana, koji su dostizali velike tiraže, i prevođeni na strane jezike, Dobrica Ćosić je - na nekoj vrsti paralelnog razboja - ostavio čitave tomove tzv. nefikcijske proze bez koje se ne može ispisati precizna kulturna i politička istorija njegove i naše epohe. Mislim na dnevničke zapise i uspomene koje je ispisivao više od šest decenija, na portrete i eseje o istaknutim piscima i političkim prvacima, zatim na govore i intervjue, i posebno na pisma, na hiljade pisama razaslatih primaocima na sve četiri strane sveta. Iz ovih, delom neknjiževnih a delom publicističkih rodova i vrsta, jasno se čita kritička pozicija, izvesna distanca i doslednost pisca i javnog radnika koji nije mogao da ćuti pred otvorenim pitanjima, problemima i procesima u društvu - bilo da se nalazio u vlasti ili u opoziciji, u socijalizmu ili u postsocijalizmu.

Posebno oštar Ćosić je bio prema izopačenjima komunističkih ideja, kojima je, čista srca, prišao kao sasvim mlad.

U brojnim razgovorima koje sam imao sa njim (prvi intervju sa Ćosićem napravio sam kao student književnosti 1970, a poslednji 2014, tri meseca pred smrt), naročito posle promena na početku ovog veka, priznao je brojne svoje zablude i žalio što se javna delatnost pretvorila u "zmijsku veštinu menjanja košuljice".

Kao i Andrić, shvatio je da čovek treba da ostari da bi uvideo svoje zablude. Kao mlad, mislio je da se može imati neka etika u javnom političkom delovanju, a kasnije je spoznao da je to iluzija...

U tekstovima ovog podžanra (eseji, pisma, besede, nekrolozi) Ćosićeva ljudska i poetička pozicija potvrđivala se kao visokomoralna i duboko etička. Reč je o svojevrsnom moralnom aktivizmu i duhu nemirenja kojima se nastavlja tradicija tribunske misije književnosti i kritičkog delovanja istaknutih srpskih pisaca iz prošlosti, posebno Dositeja, Svetozara Markovića i Skerlića.

Neki od tih tekstova (pogotovo epistole, pisane rukom i u jednom primerku, i poslate prijateljima na raznim adresama u zemlji, regionu i svetu) stići će nam, možda, sa zakašnjenjem, kao poruka u boci posle brodoloma...