ČOVEK VRLINE I MISIJE: U čast Aleksandru Jovanoviću, profesoru književnosti

Prazninu koju nosimo u duši posle njegovog odlaska tek donekle ublažava saznanje da je ljudska i stvaralačka punoća obeležila njegov životni krug. Naša akademska javnost, posebno oni koji su bolje poznavali profesora Jovanovića, mogli su tu punoću da zapaze u svemu što je on radio.

Njegove poslove i dane pretežno su ispunjavali profesura na beogradskom Učiteljskom fakultetu na kome je dugo bio i dekan, brojne obaveze u različitim telima Univerziteta u Beogradu, uloga predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, te prilježan rad u naučno-kulturnim ustanovama kao što su Matica srpska, Institut za književnost i umetnost i Kolarčev narodni univerzitet.

Svi ti poslovi i dani Aleksandra Jovanovića dali su lep plod našoj nauci, prosveti i kulturi. I njegov rad u književnosti takođe je bio plodan. To svedoče knjige: "Kako predavati književnost - teorijske osnove nastave" (1984), "Oblaci u duši: pesništvo Dušana Vasiljeva" (1986), "Pesnici i preci" (1993), "Poezija srpskog neosimbolizma" (1994), "Poreklo pesme - devet razgovora o poeziji" (1995), "Stvaraoci i Stvoritelj - tri molitvena pevanja" (2003), "Stih i pamćenje o poeziji i poetici Milosava Tešića" (2018), "O istoriji, sećanjima i samoći: eseji i kritike o srpskoj prozi XX veka" (2019) i "O svetlosti starijoj od nesreće: eseji o srpskoj poeziji i kulturi" (2020).

Sve te knjige, kojima treba pridodati i dve antologije rodoljubive poezije i nezavršenu studiju o Ivanu V. Laliću, potvrđuju Jovanovićev celovit uvid u srpsku književnost XX veka i izvrstan analitički dar.

Iako te knjige duhom nisu sasvim istorične, one u zbiru čine pouzdanu osnovu za imanentnu poetiku i istoriju srpske književnosti modernog doba. Po tome one i jesu ostavština za budućnost. U svoje knjige Aleksandar Jovanović je nenametljivo, ali uverljivo ugrađivao stav da uz svu univerzalnost naše književne reči, ona treba da osvedoči i svoj matični kod, odnosno pripadnost srpskoj kulturi i uvek živoj, modernoj tradiciji. Iz istoga ugla on je tumačio i druge kulturne i društvene fenomene. Čovek visoke kulture i intelektualac prvog reda, Jovanović se nije tuđio sela i njegovih izvornih vrednosti. Naprotiv. U tome stavu ličio je na Srbe koji su još tokom XIX stoleća predstavljali svetu naš izvorni duh i uvodili nas u Evropu, a opet iz toga sveta uzimali ono najbolje.

To je bilo i njegovo srpsko evropejstvo. Zato je i sam bio toliko predan putovanju, učenju i saznavanju. U svemu tome, bio je čovek vrline i uvek spreman da svakome pritekne u pomoć i posebno da neguje naučni podmladak. Treba samo videti šta i kako rade mladi saradnici na matičnoj katedri za jezik, književnost i metodike koju je dugo vodio! I po mladima će se prepoznavati i dugo opstajati škola Aleksandra Jovanovića. Da je duže ostao na mestu predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta i naše školstvo bilo bi kvalitetnije. I nisu samo u tome njegove zasluge. Slobodan Jovanović je u jednoj prilici zapisao da su kod nas retki intelektualci koji znaju za više i opštije interese.

Sve što je u ovome tužnom ogledu napisano pokazuje da je Aleksandar Jovanović bio od tih retkih pregalaca i čovek misije. To poslanje na vreme je zapaženo. Otuda i književne nagrade: "Pavle Bihali" (1977), "Milan Bogdanović" (1985), "Đorđe Jovanović" (1995) i "Laza Kostić" (1996). Za ukupni doprinos obrazovanju i kulturi dobio je i "Svetosavsku nagradu" (2006). Od zasluženih nagrada još važnija su dela kao doprinosi duhovnim, pa i opštijim nacionalnim pregnućima. Po tim delima Aleksandar Jovanović je zaslužio visoko mesto u nauci o književnosti, obrazovanju i u kulturnom pamćenju svog naroda.

BONUS VIDEO:

Odlazak Isidore Žebeljan - život satkan od nota