INTERVJU TANJA BOŠKOVIĆ: Zahvalna sam pred Bogom i ljudima

U ovom mesecu imala je dvadeset jednu predstavu. Igra gotovo svako veče. Ne postoji žanr u kome se nije oprobala. U mladosti se najbolje osećala u mjuziklu, kasnije su u Ateljeu 212 "Očevi i oci" bili jedna od prekretnica u životu: predstava zbog koje je kolega Zoran Ratković rekao da je od "nožne" glumice postala - glumica. I to vrhunska, sada sa "Žankom", kao krunom karijere:

 - Žanka Stokić je bila veliki umetnik i žena koja je osporavana od svih, osim od publike. Propatila je što nijedna od nas, koje smo dobile ovu nagradu, nije.

Izpoštovanjprema patnji i poniženjima koje je do živela u ovom, kad pogledate u svakom društvu, efemernom poslu - svi dugujemo veliku zahvalnost Miri Stupici koja je učinila sve što je bilo u njenoj moći da rehabilituje Žanku, najveću srpsku glumicu.

S kakvim osećanjem ste primili vest o prestižnom priznanju?

 - Veoma sam zahvalna Bogu što sam došla na Akademiju u klasu profesora Predraga Bajčetića, iz koje su tri dobitnice ove nagrade: Rada Živković, Gorica Popović i ja. Zahvalna sam svim partnerima, naročito Radetu Marjanoviću i Mikiju 
Krstoviću, koji su me na svom srcu proneli kroz teške, dečje bolesti u glumi. Ansamblima u kojima sam živela. Pozorištu na Terazijama, Ateljeu 212 i mnogim drugim. Nema veće livade u Srbiji na kojoj nisam igrala, ni manjeg doma kulture u kome nisam bila. Ono što sam iz Žankinog primera učila je da publici treba prići i lično se upoznati sa njom.

 Slučaj je hteo da ste istog dana dobili i nagradu Pozorišta na Terazijama za glumačku bravuru sa imenom prerano preminulog kolege Janoša Tota?

- Divan glumac, čovek koji me je oplemenio svojom dobrotom, elegantnom dušom i izuzetnim trudom. Otišao je neshvatljivo rano. Ali, sve mislim da njegov duh bdi nad ovim mladima koji stasavaju. Igrali smo skupa u "Revizoru" na otvaranju rekonstruisanog Jugoslovenskog dramskog, u režiji Dejana Mijača. Na Terazije je došao posle mog odlaska, nismo se susretali na toj sceni. Bilo bi logičnije da je on dobio nagradu s mojim imenom. Ja sam starija...

U muzičkom teatru proveli ste jedanaest godina i igrali u mnogim antologijskim predstavama?

 - Znate, napravila sam nedavno (jer, je došlo vreme da se podvuče crta) spisak svih predstava u kojima sam za ovih 48 glumačkih godina igrala. Na Bogojavljenje 1973. smo Gorica Popović, Bane Jerinić i ja odigrali svoju prvu profesionalnu predstavu, u režiji Olivera Viktorovića. Njih dvoje su iz moje klase, tu su i Rada Živković, Ljiljana Dragutinović, Jelica Sretenović... I svi i dalje igramo. Kad sam napravila spisak uloga, shvatila sam da sam glumila sa Zvonimirom Rogozom koji je rođen 1887. godine i sa 
malom Minom Nenadović koja je 2000. godište! Čudo je koliko sam sreće, zapravo, imala.

I nesporne harizme?

 - To je zato što sam uvek bila radosna! Mladost dođe i prođe, a i relativna je. Neko je mlad u četrdesetoj, neko u dvadesetoj, poneko i u osamdesetoj kao Milan Konjović. "Nasrtao" je kao besan na slikarsko platno. Bez toga nema života. Šta me briga za vesti?! Više me i ne interesuju. Ako mogu u tmurnom danu, kad nemam novca, čak i kad sam izgubila prijatelja - da se radujem - Gospod je milostiv prema meni. Dao mi je veru da se spasem. Treba negovati radost i ne trošiti vreme na budalaštine i gluposti. Divno je što sam se "očetkala" od svega što mi se nije dopadalo.

Od čega ste se "očetkali"?

- Od politike, nametanja nekih vrednosti koje prezirem, od bezverja, "kao" uspeha, svega što mi nije potrebno. Potrebna mi je samo vera i 
radost, i ništa drugo.

Kad ste postali toga svesni?

- Kad sam rodila decu. Kasno, ali šta da se radi. Neko ranije, neko kasnije. Neko nikad.

Posle uloge Pine u "Okupaciji u 26 slika" postali ste poznati u celoj Jugoslaviji?

 - Lordan Zafranović je, zapravo, kreator svega. Kad imate poverenja u nekoga (ja sam imala u njega, kao što je imao i on u mene nepoznatu), iz toga se rodi trajan trag. Valjda je nešto od njegovog talenta prešlo na mene. Pozdravila sam se sa svojim strahovima stidom u tom filmu, zahvalna sam Lordanu i na tome. Da nije njega bilo, možda bi moj život krenuo potpuno drugim pravcem.

 Koji su još reditelji bili međaši u vašem životu i karijeri?

- Na prvom mestu, Zlatan Dorić. Kada sam došla na audiciju Pozorišta na Terazijama, rekao je: "Primite 'ovo' u pozorište." Nisam ništa spremila, bila sam ohola i bezobrazna. Zlatan je insistirao da me prime iz nekog razloga, mada me nikad nije pre toga video. Inače, došla sam na audiciju na nagovor Zlate Numanagić, pošto u Narodnom (gde sam igrala) nisu hteli da prime. Zbog toga sam plakala od Trga republike do Voždovca, idući peške. Ali, primili su me na Terazijama... Dalje, Dejan Mijač. Pa, Muci Draškić. Onda, Saša Milović Dejvis, velika rediteljka. I Lidija Pilipenko je međaš u mom životu, otvorila je prostor nepoznat mojoj duši i glumačkom biću. I profesor Belović, i kostimograf Božana Jovanović.

Zašto je partnerstvo, po vašem mišljenju, u pozorištu važnije od odnosa reditelja i glumca?

- Presudno je za predstavu. Recimo, partnerstvo sa Brankom Šelić, u svakom smislu. To su trenuci u kojima porastate i kao čovek. Ceo život mi je zajedništvo. Da nisam imala u životu Radeta Marjanovića, ja ne bih bila ja. On je moj životni stub, partneri smo 45 godina. To je veće od bratstva, od braka, od svega.

Uloga Hane u "Flešdensu" nedavno vas je vratila u 
glumačku mladost i na Terazije?

- Tu su duhovi mojih kolega. Neće oni nikud otići, možemo sve zidove da promenimo. Pozorište nisu kulise već ljudi. I dalje čujem Čkalju, Miću Tatića. Kad uđem u garderobu ja, zapravo, odem u goste Branki Mitić i setim se njenih besprekornih nogu, bez i jedne vene. Setim se Rahele Ferari, glasa Denize Mokranjac kako kaže "sve će proći"...

U Ateljeu vas je sačekao lep raspon uloga, takođe, u jednom plodnom pozorišnom vremenu?

- S jedne strane, da. Ali sam mnogo više igrala na drugim mestima. Postoji veliki period moje krajnje neomiljenosti od strane upravnika, posle Mucijevog odlaska. Nisam se baš naigrala, bilo je i incidentnih uloga. Sva sreća, imala sam odvažnosti da odem 
i bez ikakvog problema glumim u Rijeci, Leskovcu, Novom Sadu. I onako spadam u 19. vek po svojim navikama i načinu razmišljanja, ja sam otrpela to što sam otrpela... Mislim da me je to, takođe, učinilo boljom. Mora čovek da zna da postoje godine mršavih i godine debelih krava. Tako se raste kao čovek. Da otrpite siromaštvo i nepravdu, kao što je Žanka trpela. Kad više nije za nju bilo moguće, a nekada je sve mogla. O tome govori Hana u "Flešdensu". Da umeš da se časno ophodiš prema svojim kolegama i u dobru, i onda kad je jako teško. Mora se imati snage i reći "ovo nije istina".

U kojim ste situacijama izgovarali tu rečenicu?

- Trudim se svakog dana da ne zaboravim da sam zahvalna pred Bogom i pred ljudima. Sve ostalo - kako bude. Prezirem samoreklamerstvo, ljude koji se uznose i budalesaju. Da ne upadnem u tu zamku, ja ću da gledam svoja posla. 

BONIS VIDEO:

ZAŠTO SU GA ZVALI SMOKI?: Na današnji dan 2017. godine umro je Ljubiša Samardžić