KNJIŽEVNA KRITIKA: Bolja strana naše prirode

Priča "Znaci iz Tragača" u novoj knjizi dobila je konačno uobličenje i nov naslov - "Prsten", pa se može čitati kao posve nova, kao i u velikoj meri modifikovana priča "Lovina". U okviru ove knjige u ciklusu "Beograđanke" premijerno je objavljena ranije napisana, a sada i konačno sazrela priča "Karneval".

Poslednji ciklus "Smrti poznatih" čine četiri najnovije priče Igora Marojevića, od kojih smo u prilici da prve dve čitamo premijerno.

Ono što je, ukoliko u dovoljnoj meri poznajemo prozu ovog pisca, očigledno, a što eksplicite ističe i sam autor, jeste da se on zanima za junake ekstreme i za u različitim prilikama manifestovanu dvojnost svakog čoveka.

Koje su prilike u kojima se navedene karakteristike pokazuju?

Dok čitamo i ovu njegovu knjigu uviđamo da se pokazuju kada jedinka zbog različitih životnih okolnosti menja mesto življenja. Ona osluškuje ritam tog mesta, uviđa određene zakonitosti, nastoji da se u meri u kojoj je to moguće prilagodi, čak i srodi, ali, u konkretnim situacijama, često i graničnim, kulturološka razlika, ali i psihološka koja je u vezi sa drugim/drugačijim identitetom, ipak se podvlači i kroz iskustva junaka pokazuje da je, u stvari, nepremostiva. Te činjenice, koje stičemo ili nosimo čitajući prozu Igora Marojevića osobito su nam zanimljive jer zapravo relativizuju moderne, prilično neutemeljene, teorije ili pak tvrdnje, o modernom građaninu, onom koji postoji, takoreći sam od sebe, ne kao pripadnik određene kulture, njenih osobenosti, nosećih identitetskih stubova, kulturnog obrasca i ključnih tačaka istorije koje su se, upravo zbog ekstremnih okolnosti, upisale u kulturni kod jednog naroda. To postaje sasvim jasno na primerima junaka priča Igora Marojevića koji iskoračuju iz svoje primarne sredine i kulture, a koji joj se potom i vraćaju.

Ekstremi i dvojnost čoveka pokazuju se i kao posledice vanrednih, takođe ekstremnih, i necivilizovanih, ljudskih činjenja, a podstiču ih pozitivne tekovine savremene civilizacije koje se, po pravilu, preobraćaju u negativne, zbog krhkog čovekovog mentalnog sklopa.

Vanredno necivilizovano ljudsko činjenje u jednoj od priča je NATO bombardovanje kojim je glavna junakinja traumatizovana u toj meri da odlučuje da više nikada ne zakorači u spoljni svet, a pozitivna tekovina civilizacije koja se pretvara u sopstvenu suprotnost jeste internet, odnosno sajber svet koji takvoj osobi ipak omogućava održavanje i kreiranje veza sa drugima. Taj svet na prvi pogled je štiti, a zapravo je dehumanizuje. Osim što je u priči "Unutra" pisac sve navedeno doveo do ekstrema, u najvećoj meri podstakao nas je na razmišljanja o zlu i njegovoj ontološkoj prirodi, kao i o naličju čoveka koji, ipak, kazali bismo nakon čitanja celokupne proze Igora Marojevića, pre jeste biće prirode nego kulture. Knjige ovog pisca u tom smislu, osim tumačima književnosti, osobito bi mogle biti zanimljive antropolozima, sociolozima i psiholozima.

Ekstremnost i dvojnost ogledaju se u još jednom segmentu ljudske prirode kojim se Igor Marojević bavi u kontinuitetu. Reč je o seksualnosti, svim njenim vidovima, varijacijama i kombinacijama. Osim što je u tom smislu već razotkrio mnoge čovekove slojeve, ovaj pisac u svojim pričama nam pokazuje na koji način savremeni svet, mehanizmi po kojima funkcioniše i zakoni profita, kao i nasušna potreba da se preživi, čovekovu seksualnost transformišu u proizvod za različite potrošače, za različita tržišta, i kako se i seksualnost, baš zbog toga, pretvara u sopstvenu suprotnost.

No, proza Igora Marojevića ostavlja mogućnost da se čovek vrati sebi, boljoj strani svoje prirode. Kao čitalac, tu uviđamo put ka mogućoj lepoti, bez silikona, pornografije, dekonstrukcije društva i porodice.