INTERVJU Miro Vuksanović: Čitanje je traženje istine

Ovo, u razgovoru za "Novosti", kaže pisac i akademik Miro Vuksanović (1944), kome su nedavno objavljena Sabrana dela, u izdanju "Lagune" i Arhiva Vojvodine.

- Sve te stranice sam pregledao u koronsko doba. To je velika pobeda, jer svako otimanje pakostima i zlim pojavama znači da smo to postigli upornim radom. Potrebno je da ponekad zastanemo i pažljivo osmotrimo pređenu stazu. Odatle ćemo lakše nastaviti dalje ako smo bili prema sebi pravični.

* Kako su knjige razvrstane po tomovima i kojim žanrovima pripadaju?

- Knjige su date i hronološki i po srodnostima. Ispod osamnaest naslova, objavljivanih u rasponu od 1977. do prošle godine, okupljeni su moji romani, pripovetke, poeme, sažeti zapisi i autopoetička kazivanja. Uz njih su rečnici i bibliografija, a danonoćnici, eseji, putopisi, besede, dnevnici i drugi radovi ostali za drugo kolo.

* Kako biste najkraće označili svoju književnu nameru?

- To se ne može odjednom reći. Namera je u slojevima koji su različiti. Hteo sam da jedan već iščezli planinski svet oživim u srpskoj književnosti, da pokažem sićušno "čovečanstvo" koje je imalo svoja pravila i moralne norme što su stvarane vekovima a srušene brzim načinom. Taj planinski svet je bio zaokružen. Njegov poredak je išao dosledno, od rođenja do smrti, u svim životnim deonicama. Majstorski poslovi su bili logično raspoređeni po kućama. Znalo se ko leči i ko gata, ko je zidar a ko duborezac, ko ume da peva i ko zavodi kolo, ko je za školu a ko nije za dalek put. Trajalo je takmičenje u dobroti i pažnji prema drugima, naročito starijima. Na desetine načina je kažnjavano svako nepočinstvo. I sve je bilo precizno imenovano. Svuda su se dizali pravi rojevi reči. Tim rečima sam napisao većinu svojih knjiga. Ujedinio sam vreme i ljude, njihovu muku i red, lepo i zlo, nastanak i kraj, sve kako je zaista trajalo, ali tako da ništa nije doslovno preneto. Glavni posao ovog pisca je u iskušavanju jezika koji se gasi i tumačenju da je spas upravo u maternjem jeziku.

* Za vas je rečeno da ste prvi srpski pisac romana o rečima. Kako to komentarišete?

- Sva srpska književnost je okeanski "roman" o rečima u koji sam dodao poneku kap. Semoljska trilogija romana o rečima ima najviše takvih kapi. "Semolj gora" je pre dvadeset godina bila književni događaj. "Semolj zemlja" je dobila najviša priznanja, uključiv i Mešinu nagradu vašeg lista, ali "Semolj ljudi" pet godina kasnije nisu imali takav odjek. Promenila se struktura čitalaca. Došla su nova merila i običaji. Ne znam koliko se danas čitaju moje knjige i ko to radi, ali znam da su one nastale na srpskom civilizacijskom temelju i da će im se ljudi vraćati sve dok ih bude zanimalo ko su i odakle su. Možda se varam, ali pisac ne može da deluje ako nema lepih iluzija.

* Neki vam prigovaraju da ste zatvoreni u svom zavičaju i da ne pišete o aktuelnim događajima. Da li je tako?

- Činjenice govore drukčije. Napisao sam roman savremenih somborskih portreta na tragu pripovedača "Ravangrada" Veljka Petrovića. Napisao sam roman sa slikama o nedavnom građanskom i verskom ratu u Bosni i Hercegovini, o posledicama tog rata koje se vide. Objavio sam knjigu o dešavanjima koja su pratila odvajanje Crne Gore od Srbije i ta knjiga pripovedaka je izašla pre petnaestak godina, u trenutku koji nije mogao da bude aktuelniji. Napisao sam stotine stranica o Vuku i Njegošu, o Andriću i Sremcu, o slikaru Konjoviću i Lazi Kostiću, o knjizi i biblioteci, o srpskom jeziku i pismu, ali možda i više o piscima i događajima u kulturi koji su iz našeg vremena. Ako "prigovarači" misle na takav moj "zavičaj" i takvu "nesavremenost", sasvim su u pravu - da, tu sam doista "zatvoren" i tu ću da ostanem, jer sam na sigurnom mestu.

* Kako postižete da istovremeno budete upravnik Biblioteke i urednik nekoliko izdanja SANU, glavni urednik Edicije "Deset vekova srpske književnosti" i predsednik UO Andrićeve zadužbine?

- Postižem sve to, dugo i dosledno, jer je sve to zapravo jedan posao, sa knjigom i bibliotekom u središtu. SANU je iz knjige nastala i porasla kao glavna nacionalna ustanova koja ima 180 godina. Ne znaju svi da je SANU veliko mesto naučnog i umetničkog rada, jer se ne govori dovoljno o tome. Milenijum srpske književnosti sam dosad urednički sagledao u 120 knjiga i spremamo naredna izdanja. To je prirodno mesto za pisca, a niko ko radi za Andrića i ostale velike srpske pisce ne može biti na gubitku. Kanonsko izdanje Andrićevih dela je od nacionalnog značaja, a upravo izlazi sedamnaesta knjiga u kojoj se vidi istorija nastajanja "Proklete avlije" koju su 1954. čitali kao novelu, a kasnije kao roman, koja nije dobila glavna srpska priznanja, ali jeste Nobelovu nagradu. Takvi primeri su retki i poučni, a sve što smo sada pomenuli prirodno je povezano i to je za mene jednako važno kao i knjige koje sam napisao.

* Šta čitate izvan onoga što je vaš urednički posao?

- Čitam knjigu o svojoj knjizi koju je završio daroviti kritičar. To je najviše što od nekoga pisac može dobiti. A još kad to učini mlad čovek, dobitak je veliki kao kuća. I čitam šta mi dođe pod ruku. Počinjem i ostavljam, pa opet tako. I čitanje lošeg štiva može biti korisno. Tu možemo videti kako ne treba raditi. Sudbina pisca je u pisanju i čitanju. Pisanje je obnavljanje. Čitanje je traženje istine. A dok tragamo, možemo i da pronalazimo. Bez toga smo nešto drugo.

* Šta se sada dešava u vašoj književnoj radionici?

- Dorađujem treću knjigu svog "Danonoćnika", onaj deo koji sam napisao prošlog leta u durmitorskoj samoći. To su kratki esejistički, poetski i pripovedni zapisi označeni brojevima. Bližim se dvehiljaditom zapisu. Volim brojeve, jer ih ne ističemo dovoljno kao lepu vrstu reči. Najveće literarne mudrosti su kazane na jednostavan način, svakodnevnim jezikom. Važan je raspored, a ne samo izbor reči.

ČITKOM ĆIRILICOM

* KAKO pišete, kada i gde to radite?

- Pišem rukom, čitkom ćirilicom, polako, naslonjen na jastuk ili stolovaču, najčešće leti, u kući gde sam rođen, u maloj sobi koju sam obnovio, dok slušam kako ječe gora i vetrovi. Tamo pišem književne sastave, a ostalo u svom stanu, uvek među knjigama. Ne podnosim zidove bez knjiga i slika. Njihova praznina ulazi u ljude neprimetno ali uporno.

USPEŠNO OPERISAN

KAKO "Novosti" nezvanično saznaju, akademik Miro Vuksanović je hitno primljen na Urološku kliniku VMA. Uspešno ga je operisao načelnik klinke dr Predrag Aleksić, sa saradnicima. Očekuje se da će već sutra izaći iz bolnice i za nekoliko dana vratiti se redovnim poslovima.