ANĐA JE I PRKOS I BOL, I STRAH, I LJUBAV: Milica Gojković o ulogama u serijama "Besa" i "Nečista krv", hrani za dušu i moći glumca

U to se uverilo i više od milion i šesto hiljada gledalaca koji su pratili i prve epizode serije "Nečista krv". Publiku je duboko potresla sudbina Anđe, Jovčine druge supruge, majke Mite i Arse.

Muž ju je tukao, protiv njene volje poslao u manastir i odvojio od sinova, a Miličina interpretacija približila nam je svu tragiku ovog lika. Gojkovićevu gledamo i u drugoj sezoni "Bese" kao prerano sazrelu Unu Perić, koja gradi novi dom uz kriminalca Luku, koga igra Milan Marić. Zato ne čudi što Milici ljudi prilaze čak i na pijaci, kako bi sa njom razgovarali ili je zagrlili.

- Serije su nam se polako "uvukle" u domove, i čini mi se da sada ljudi rezervišu vikende da se okupe i gledaju ih. Raduje me koliko je publika radoznala, ali su retki oni koji žele da saznaju šta će se sve desiti. Ne žele da kvare utisak, već strpljivo čekaju emitovanje. Divna je njihova potreba da podele sa vama doživljaj onoga što su gledali, a ima i onih koji bi samo da vas zagrle, kao da će se tako uveriti da ste dobro, da niste povređeni. Sve to mi je toliko dirljivo da često pred njima ne uspem da sakrijem svoje oduševljenje - priča za "TV novosti" Milica Gojković.

Šta vam govori to što se na pijaci priča o umetnosti, makar bila i televizijska? Da li smo gladni "duševne hrane" koliko i one koju nam nude tržnice?

- Mnogo toga nam se oduzima ovih dana. Čak i osnovne potrebe za život - vazduh i voda.

Plasiraju nam se, nameću i besomučno ponavljaju isprazni sadržaji, kao da je nekome ideja da čovek otupi i da polako to prihvati kao jedinu moguću stvarnost. Verujem, ipak, da takve namere moraju biti kratkog daha. Čovek će s vremenom početi da se opire. U njegovoj prirodi je da žudi za znanjem i sadržajem koji će ga obogatiti, koji će mu nahraniti dušu i razbistriti misli.

U nastavku "Bese" Una živi u zlatnom kavezu, ima novu porodicu koju čine Luka i sin, a odvojena je od primarne porodice čija dva člana stradaju. Koliko je bila teška odluka da ostane sa Lukom?

- Svako odvajanje roditelja od dece je bolno. Važno je prepoznati kada je trenutak da se izmakneš i pustiš dete da raste i ide putem koje je samo izabralo. Mislim da ovo nije bio hir mlade zaljubljenje devojke. Una je prvi put u životu bila spremna da se žrtvuje za nekog, a to je odraz zrelog bića. Njen pokretač je ljubav prema Luki i vera da je upravo on vredan njene snage i pameti. Sa druge strane, koliko god je Una u tom trenutku bila hrabra, sigurna i odlučna, deo nje nije ni slutio šta će sve podrazumevati taj odlazak.

Hoće li Una uspeti da nastavi da živi sa tom cenom?

- Biće potrebno vreme da shvati koliki će joj podsticaj sve te teškoće biti u borbi da sačuva svoju malu zajednicu. Una sve vreme pokušava da živi u skladu sa odlukama koje je donela. Bori se sama sa sobom da bi opstala i razumela taj surovi svet u kome se zatekla, a koji je jedini mogući za čoveka koga voli. Kada veruješ da radiš ispravno, kada je tvoj motiv čist, ne postoje čovek ili okolnost koji će te zaustaviti u nameri da držiš svoju porodicu na okupu.

Da li isto važi i za Luku? Kakvi su njegovi motivi?

- Oni jedno drugom nisu samo partneri, njihov odnos je daleko kompleksniji. Svet u kom žive nametnuo im je neprestano preispitivanje. Sumnjaš u sebe toliko da se izgubiš i ne znaš kome možeš da veruješ, kome pripadaš, pa ni ko si. U ovu borbu su krenuli zajedno, a da li su im ciljevi isti, to je već drugo pitanje.

Sa Milanom Marićem se poznajete od detinjstva i niste prvi put radili zajedno. Kako je ovog puta izgledala vaša saradnja?

- Milanu se uvek radujem. On je sjajan momak, kolega i partner.

Najiskrenije, bilo mi je potrebno vreme da prihvatim to što ću raditi sa detetom.

Razuman razlog za taj strah nisam imala, ali motao mi se po glavi veoma dugo. Milan je učinio da se opustim i prepustim tom malom dečaku. Mislim da nam je rad sa njim doneo mnogo dobra. Mene je podsticao da se kao glumica upuštam u nešto od čega sam bežala. Pomerao je moje granice, a da nisam toga bila ni svesna.

U drugoj sezoni "Bese" i u "Nečistoj krvi" ženski likovi su više prisutni. Da li smatrate da napokon nastupa doba u kom junakinje neće biti zapostavljene?

- Da li je "napokon", ne znam, videćemo. Bora je bio jedan od retkih pisaca koji se bavio ženskim sudbinama i koji je uspeo da progovori o najuzbudljivijim delovima njihove duše. Njegove teme su nam i danas bliske. Svako doba bi trebalo da ima svoje junakinje, ali osećam da žene još nisu dovoljno vidljive, makar ne u meri u kojoj to zaslužuju. Kao da smo u neprestanoj borbi za mesto u društvu, jer nam ono izgleda ne pripada. Tek poslednjih nekoliko meseci primećujem da dolazi do nekakve promene, kao i da se postavljaju pitanja i traže odgovori na teme koje smo zataškavali.

Šta je u vama probudila Anđa iz "Nečiste krvi"? Koliko u njenom senzibilitetu ima prkosa, straha, bola, ljubavi?

- I prkos, i bol, i strah, i ljubav, sve je to protkano kroz lik Anđe. Ona me je podsetila i na jedno od najvažnijih i najplemenitijih dela koje čovek za života može da uradi, što je verovatno i njegova svrha. Podnela je žrtvu za drugog. Ne vidim u tome ništa tužno.

Upravo suprotno, njen čin je veličanstven. Bora nas je samo podsetio koliko je veliki i svevremeni pisac jer se, između ostalog, bavio i temama koje su nam bliske i u 21. veku.

Da li se tadašnja uloga žena, sažeta u replici "Ćuti i trpi, to je ženski posao, snajo. Rodi, pa umri", zaista promenila danas?

- Smatram da nam je ova tema nažalost i dalje bliska. Svedoci smo strahota koje se dešavaju ženama, devojkama, devojčicama... I to ne samo u ruralnim sredinama. To je svuda oko nas. Borini likovi me nisu samo vraćali u prošlost, posmatrala sam ih i kao opomenu za budućnost. Još postoje ljudi koji drže konce naših života u svojim rukama.

Kao društvo trebalo bi da postavimo pitanje koja je naša uloga i svrha ako čoveka do sebe posmatramo samo kao objekat, ako ćutimo, trpimo i ne zauzimamo se za nemoćne.

Nela Mihailović je izjavila: "Milica je već sada velika glumica, i rekla sam da ću biti srećna i ako mi samo scena sa njom uđe u film i seriju". Kako ste doživeli tu scenu kad ste je snimali, a kako kada ste je gledali?

- Imala sam veliku tremu od Nele, jer sam već dugo priželjkivala da radimo zajedno.

Upoznala sam je na snimanju i zavolela na prvi pogled. Ona je jedna od starijih koleginica koja će voleti i biti pažljiva prema vašem daru. Obe smo znale koliko je ta scena važna, i tako smo joj zajedno sa rediteljem Milutinom Petrovićem i pristupile.

Kao i uvek, ako su vam snage usmerene ka istom cilju, rezultat mora biti dobar. Zahvalna sam joj na strpljenju, svim pogledima kojima smo se sporazumevale i ponosna sam na to što smo uradile.

IMAMO SNAGU I KADA NISMO NA SCENI

REKLI ste da su vas oduvek privlačili likovi sa margine, to jest, skrajnuti, zaboravljeni, ugušeni, nepodobni, nepotrebni ljudi. Da li se u tome krije vaša potreba da glumite, da date glas takvim likovima? Zapravo, šta je to što vas u glumi očarava?

- Upravo ovo što ste naveli. Posmatram ljude oko sebe i nalazim način da sve što sam videla, saznala i čula nekako artikulišem. Starije kolege su me učile da težim istini i da to što radim ima nekakvog uticaja na ljude koji me gledaju. Da ih nekom ulogom podstaknem, ohrabrim, da ih nečim zapitam. Da svako od njih u meni prepozna nekakvu svoju istinu, jer u tome je naša moć. I zaista, proteklih dana sam se uverila koliku snagu imamo čak i kada nismo na sceni, kolika je lepota našeg posla. Odlazak mojih kolega u Gornje Nedeljice je upravo taj glas koji je odjeknuo, koji se čuo, a dugo je bio prigušen.

Ponosna sam što imam za primer tako hrabre i velike ljude sa kojima živim i radim.