KNJIŽEVNA KRITIKA: Jezik kao blago

Njegova složenost ne ogleda se u hronološki zasnovanom pripovedanju u kom događaji proističu jedan iz drugog, ne ogleda se ni u zastupljenosti elemenata fantastike, mada su oni u romanu sporadično, a funkcionalno prisutni. Ne ogleda se ni u složenosti jezika, mada u romanu i te kako obnavljamo znanja o govoru ljudi s Vojne granice, kojem preti potpuni nestanak, ali se ogleda u širokom motivsko-tematskom rasponu.

Na prvi pogled čitalac bi mogao zaključiti da je reč o istorijskom romanu, s obzirom na to da se u njemu prati sudbina jedne krajiške srpske porodice, od početka egzodusa, 1995. godine, pa do savremenog trenutka koji ih zatiče rasejane na sve strane, a glavnog junaka Veljka, na Zapadu, u Holandiji. No, to je prvi i najočigledni sloj priče, a drugi se zasnivaju na - složenosti familijarnih odnosa, na činjenici da u kritičnoj istorijskoj situaciji, kakva je uvek za krajiške Srbe, ni brat izbeglica ni njegova porodica nisu dugoročno dobrodošli u sestrinom domu, u Srbiji.

To je nakon iskustva proterivanja s vekovnog ognjišta, prvi u nizu emotivnih i egzistencijalnih krahova tih ljudi koji, osim što ih do srži povređuje, utiče na sam sastav njihovih bića, tera na preispitivanje najčvršćih veza među ljudima, na njihovu krhkost, i tera ih dalje - na Kosovo i Metohiju - takođe u neizvesnost.

Na tom mestu, jedan od slojeva priče zasniva se na sasvim surovom spoznanju da za jednu takvu porodicu nikada više, nigde, ne može biti spokojstva, mira ni slobode, što se uverevamo prateći i dalji tok priče. Njeni pripadnici zauvek su otkinuti iz korena. Sve te istine manifestuju se kroz niz primera, kroz iskustva svih članova porodice koji zapravo uvek žive u nekoj vrsti zasede. Te činjenice ničim ne mogu biti ublažene - ni iskrenom željom kosovskih Srba da im se nađu u nevolji, iako im nisu nikakav rod, iako su sami u nevolji, a usložnjavaju se neprijateljskim odnosima sa, kako se pokazuje, vekovnim neprijateljima, Albancima.

Osim tog, roman sadrži i sloj priče koji se zasniva na složenosti muško-ženskih odnosa, na muškoj, očiglednoj, naivnosti, oličenoj u Veljku, na ženskoj manipulaciji koja proizilazi kako zbog razlika u nacionalnosti, tako i iz posve ličnih interesa, što vidimo u postupanju Albanke Fatmire, kao i kasnije u postupanju Srpkinje Veselinke.

Junak pripovedač na vrlo surov način uviđa kako novo vreme, u velikoj meri uslovljeno istorijom, ali ne samo njom, afirmiše neprijateljstvo između muškaraca i žena i egoizam, čiji su rezultati nemogućnost osnivanja pirodice ili pak njen raspad. Jedan sloj priče zasniva se i na, u novom vremenu, afirmisanoj ideji da se odlazi na Zapad u težnji za boljim životom i trajnim ostankom. Čitalac je u prilici da vidi kakvo je iskustvo Zapada za onog koji je tamo nevoljno otišao, kao prognanik koji ne može da se asimiluje, prvenstveno zato što njegovo celo biće to odbija, jer ne deli iste vrednosti s kulturom u kojoj je zatečen, zapravo duhovno zatočen, a kakvo je iskustvo onih koji su potpuno otvoreni za vrednosti Zapada i zbog materijalnog blagostanja skloni svakoj vrsti samozaborava.

Anđelko Anušić i na tom mestu udeva vrlo složenu i delikatnu priču o mukama po jeziku - onima koje Krajišnike na jedan način kao izbeglice prate i u samoj Srbiji i jedan su od razloga za njihovo neprihvatanje, kao što je na Zapadu nepoznavanje imperijalnog jezika nepremostiva prepreka za ostvarivanje gotovo u svim segmentima života.

Kao značajan čuvar vrednosti, a jezika kao blaga, Anđelko Anušić i u ovom romanu funkcionalno nalazi mesta o krađi jezika i o svemu što je ona uslovila, narušila i ka čemu vodi.

S obzirom na navedeni raspon tema, njihovu delikatnost i složenost, na poziciju junaka, u pripovedanju dominiraju ironija i sarkazam. Kako bi drugačije mogao pripovedati junak koji je u velikom istorijskom pogromu koji se koncentrično u različitim manifestacijama širi na čitav svet, izgubio sve, koji, izgubivši sebe gleda u Rajnu koja ništa ne može da odnese i koja mu liči na omču.