JEDAN ŽIVOT (PARUSIJA ZA M. J. V.): O sedamdesetpetogodišnjici rođenja Miroslava Josića Višnjića (1946-2015)

To ga je trajno obeležilo. Ostao je večiti bundžija, zagovornik promena i stvaralačkih opita. O jednoj velikoj buni u nacionalnoj istoriji, onoj iz 1848. godine, napisao je vrstan roman. Svaku knjigu nastojao je da izgradi na drugačiji način, u drugačijem formalnom i stilskom registru. A on je ostajao jedan, jedinstven, sliven: energični i radišni bačkanin, inokosni književni salašar krutog karaktera, vrletne i bodljikave naravi, koji se starao da sve sačini o svom ruvu i kruvu - samostalno i za svoj račun. Vodio je život usmeren i ispunjen sobom; sopstvenim izborom, pozivom i pravcem.
Ponajviše zagledan u svoju zvezdu, u svoj plan i rad, nije mogao ni hteo da ikome i ičemu dugo ostane veran, pogotovo ne da mu služi. Osim porodici, familiji, selu i zavičaju.

Zemlji. I svom delu, sebi - najviše i najduže. Do kraja i bez ostatka. Ni u Beograd se nije duboko užilio. Ni naživeo i nauživao se nije. Ali je ostvario književni plan iz mladosti. Kao njegov veliki prethodnik i književni uzor Miloš Crnjanski, i on je ispunio svoju sudbinu. Delom se upisao u vreme.

Deset romana i preko stotinu dvadeset pripovedaka njegova je književna ostavina za budućnost. Uz to i rukovet srodnih knjiga: antologija, rečnika, pesama, zapisa, opričaka, svedočanstava i polemika, dokumenata i pamfleta... I drugih "evenki od slova i reči".

Izvišan tovar knjiga za duge bačke taljige, do šaraga pune. Za bogat i sadržajan legat u zavičaju.

Bio je čovek ukrštenih krajnosti. Njegova je slast uvek imala gorčine, lakoća težine.

Ustajao je zorom. Pisao plodno i, čini se, lako. A njemu samom u svetu, ni sa njim u životu, nije bivalo lako. Nije, izgleda, ni moglo drugačije. Valjalo je od života i malo naklonjenog sveta za troje dece oteti i steći podosta. Heroj njegovog života nije bio on sam, nego žena mu. Ona je sve njegovo pratila: čitala, sređivala i znala. I pravac životni podupirala, držala. "Samo ti škrabaj, petljari, piši" - kaže u "Priči i o piscu", ali ne dodaje: života teret neće te obići. Ni tebe, ni tvoje. Tako je kanda i bilo - sve se moralo plaćati skupo.

Voleo je i prisvajao Isidorine reči da dobri pisci muče svoj talenat. Znao je da se sve trudom i mukom stiče: reči, priče, knjige, a da utehe i plate zemaljske nema. Pisanje je zagonetna igra, sa životnim ulogom i neznanim ishodom. "Laž u koju se veruje". A "dobra priča" je suština svega u književnosti. "Dok srce kuca, olovka ne drema" - lozinka je njegovog života. Zavet i opravdanje, istovremeno.

Čovek u životu i čovek u književnosti nisu isto. Miroslava Josića Višnjića, rodom Staparca, sada ima samo u književnosti i kulturi. Tu nije najvažnije kako je izgledao i živeo, već koliko vredi ono što je ostvario. Kako je to učinio? Kakvim je stilsko-iražajnim sredstvima i načinom oblikovao svoj književni svet? Svoj mit o svetu.

Sadržaj njegovih priča i romana ponajviše čini opis zavičajne ravničarske zemlje i prestonog grada. Složenih prilika, prelomnih i važnih događaja, života velikih i malih ljudi. Svega onoga što je činilo umnoženu i prepoznatljivu sliku jednog života i vremena. Jednostavno, pisao je o sudbini pojedinca i srpskog naciona, zahvaćenih istorijskim metežom i savremenom dramom. To je dosledno činio na način moderan, poetski. Pomno nadzirući jezik, stil i ritam rečenice. Oblik, formu, kompoziciju i intonaciju svojih proza. Do krajnjih mogućnosti izražavanja. Do onih nivoa stvaralačkog sjedinjenja oblika, značenja, lepote i smisla, koji su mu pribavili naziv majstora lirske proze. Vrsnog stiliste i jezičkog znalca. A jezik je izraz same čovekove suštine.

U sumarnom pogledu na književni opus ovog pisca svako upućen moći će da zapazi njegovu tematsku i formalnu raznovrsnost i inovativnost. Njegovo je stvaralačko geslo: "Uvek nova tema, nova forma, različit ritam". Pripovetke su mu tematski najdominantnije oslonjene na savremenost. Kod romana se razlikuju oni koji se tematski vezuju za istoriju:

Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, ideologiju: Pristup u kap i seme, politiku: Pristup u počinak, u kojima postoji ili preseže narativnost, dok su drugi izgrađeni nesižejno, mozaički; fragmentarno i asocijativno. Takvi su: Pristup u svetlost, Roman bez romana, Ratna pošta. Ali, ta podela nije striktna niti dosledna.

Mešaju se svojstva u njegovim romanima. Nijedan od njih nije izgrađen po strožem žanrovskom i strukturnom obrascu. Svaki je celina za sebe, ali i deo veće celine. Tako je ustrojen ciklus od sedam zglobova i pet romana pod nazivom TBC. Tome treba dodati i različita svedočanstva, kritike i polemike u koricama knjiga: U drugom krugu, Pisac protiv Agencije, Moje burne godine, Đerdan od divana, Pisma srpskim piscima.
Koliko god bio stvaralački oslonjen na podsticaje i uzore: Stevana Sremca, Boru Stankovića, Veljka Petrovića, Miloša Crnjanskog, Ivu Andrića, Josić Višnjić je u najvećoj meri izgradio osoben i prepoznatljiv književni opus, svet i stil. Ne samo da je u zasebnim knjigama stvaralački oživljavao modele pripovedanja Jovana Sterije Popovića i Bore Stankovića, on je napisao i jedan vrstan roman toka svesti, po svemu redak u našoj književnosti. Pored tuceta najostvarenijih pripovedaka, kanonu nacionalne književnosti preporučio se romanima: Češka škola, Pristup u svetlost, a naročito romanom Odbrana i propast Bodroga... Dovoljno i dobro za ceo jedan život i za trajanje u kulturnom pamćenju.

Bio sam mu, jednog vrelog leta, u selu i na grobu. I naskoro ću ići. U njegovoj zavičajnoj ravnici doslutih i privideh svoju. U karakteru svoje žilave pretke, a u svemu što njegovo je bilo prepoznah sopstveni svet koji netragom čili i nestaje. Da katkad samo, kao ovog jutra pod snegom koji mu zavejava seoski grob, briše tragove i priziva večni mir, prosine i oživi u slici i uspomeni. U sećanju na časove čitanja i dane divana. U onome što živo i bolno u duhu traje, i ne prestaje.

Otvaranje legata u Somboru

LEGAT Miroslava Josića Višnjića, znamenitog srpskog književnika biće svečano otvoren 17. decembra u 17 sati, u Gradskoj biblioteci "Karlo Bijelicki" u Somboru. Rodni Stapar i pohađanje Učiteljske škole u Somboru odredili su Josićevu bliskost sa ovim gradom.

Ljudi, književnost i kultura iznova su ga u njega vraćali. Porodica Miroslava Josića Višnjića poklonila je Somborskoj biblioteci značajan deo njegove ostavštine. Poklon u vidu legata, koji najvećim delom čine knjige, priznanja, predmeti iz Josićevog privatnog i stvaralačkog života, osvanuće u godini proslave sedam i po decenija od njegovog rođenja.

Istog dana, od 18 sati, održaće se književno veče u zgradi Dečje biblioteke. O Josićevom liku i delu govoriće Marinko Arsić Ivkov, Mileta Aćimović Ivkov i Milenko Popić.