MUHAREM BAZDULJ: Vasko Popa - slava jača od kleveta

Autorski tekst Muharema Bazdulja za portal KCNS o predstojećoj književnoj godišnjici:

Možda je neko mislio da je previše dva puta, godinu za godinom, proslavljati Popu, a bolje je svakako obeležavati godišnjicu rođenja nego smrti, kao što je i „jubilarnije" odati pažnju stogodišnjici, nego prolasku tri decenije. Ako je zaista tako, iduće godine nam valja očekivati mnoštvo podsećanja na Popu, pesnika koji je slavu srpske poezije, kao retko koji drugi pesnik, proneo širom sveta.

Kad putujem svetom, volim da hodočastim knjižare. Uvek, kao po nekom ritualu, skoro nalik na prisilnu radnju, na policama tražim naše pisce. Kad je o prozi reč, tu zna biti i iznenađenja. Ivo Andrić, naravno, nije iznenađenje, kao ni Danilo Kiš, Aleksandar Tišma ili David Albahari, ali svi ostali praktično jesu. Ali opet, nađe se u knjižarama Pariza, Amsterdama, Geteborga, Antverpena, Madrida ili Hajdelberga i drugih naših pisaca: od Pavića ili Bulatovića do savremenika poput Gorana Petrovića, Vladana Matijevića ili Vladimira Pištala.

Kad je o poeziji reč, međutim, a sve bolje knjižare na svetu imaju i odeljak poezije, makar je obično jako mali i svodi se na jednu do dve prečke na polici, iznenađenja nema. Samo je jedan naš pesnik tamo redovan gost, a to je – Vasko Popa.

Još za života, Popa je uspeo da bude jedan od retkih prevedenih pesnika koji ostavljaju dubok trag na poeziju koja se na engleskom jeziku piše u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. To se prvenstveno desilo zahvaljujući prevodima En Penington odnosno snažnoj impresiji koju je Popina prevedena poezija ostavila na jednog od najvećih engleskih pesnika dvadesetog veka: Teda Hjuza.

U knjizi En Penington „Pisma Vasku Popi" koju je kod nas objavila novosadska „Akademska knjiga" može se na zanimljiv način pratiti postepen rast slave našeg pesnika u Engleskoj. Ankica Vasić, priređivačica ove knjige, potvrđuje u svojoj napomeni tezu o velikom odjeku Popine poezije u svetu, prevodima „u svim zemljama Evrope, u obe Amerike, kao i u azijskim zemljama".

O Popinoj dubokoj zahvalnosti En Penington najrečitije govori pesma koju joj je posvetio:

Do poslednjeg dana proširuje
Svoju kuću u Oksfordu
Građenu od slovenskih
Samoglasnika i suglasnika
Glača ugaone kamenove
Dok im ne da
Anglosaksonski sjaj
Njena smrt liči na predah
Pod dalekim lipama prijatelja

Pesma je napisana u Kembridžu 1981, nepunu deceniju uoči Popine smrti, a jedva desetak dana nakon što je En Penington umrla. Nakon Popine smrti, a na tragu reputacije koju je stekao, njegovu poeziju su na engleski nastavili prevoditi drugi prevodioci. Nastavljajući se na prevode En Penington, Frensis Džons je početkom druge decenije dvadeset prvog veka objavio i Popine „Sabrane pesme" na engleskom. Ipak, ono što je u poslednjim godinama privuklo najveću pažnju kad je reč o Popi jesu „Izabrane pesme" koje je izabrao, preveo i priredio Čarls Simić, a objavila prestižna edicija „Njujork Rivju of Buks Poets" sredinom 2019.

Iz anglosaksonske perspektive, najzanimljivije je koliko je Popa svojom poezijom uticao na Hjuza. O tome je dobra pisala Tara Bergin koja predaje poeziju na Univerzitetu u Njukaslu. Ona ističe kako se Hjuzu kod Pope naričito dopao „nadrealizam narodne priče" odnosno veština da povezuje čudnovate slike sa zdravorazumskim opservacijama. Takođe, isticao je i Popinu sposobnost poetizacije anegdota odnosno tendenciju da piše u ciklusima. Tek posle čitanja Pope, i Hjuz je počeo da piše u ciklusima.

Berginova nije jedina koja je primetila uticaj Pope na Hjuza. Većina stručnjaka za Hjuza govori da je njegov esej o Popinoj poeziji zapravo – autopoetički.

Početkom devedesetih, kad su brojni srpski pisci bili izloženi besramnim propagandnim napadima kao maltene inspiratori ratnih zločina – o čemu vrlo sugestivno i upućeno piše Boris Bulatović u svojoj studiji „Oklevetana književnosti", jedan nemački slavista nije poštedeo ni u to vreme nedavno preminulog Popu: „Pesnik zanemaruje da su vuci pre svega bili opasne, krvoločne zveri koje su za sobom ostavile krvav trag svojih žrtava. Time što nestaje odnos zločinca i žrtve ili što oni zamenjuju svoja mesta vučji mit kod Pope dobija opasnu dvoznačnost koja doslovno odgovara onome što danas radi srpska propaganda sa svojom tezom o genocidu. Naravno, Vasko Popa nije mogao da predvidi takve posledice svoje poezije. Međutim, kada se uzme u obzir mitska logika njegove lirike, jedva možemo reći da je pred nama 'nevina poezija'."

Pre Bulatovića, ovakve klevete o Popi je argumentovano pobijala i Marija Kleut potencirajući naročito „selekciju pojedinosti". Ipak, imajući u vidu pozicije onih koji su Popu napadali, kao i to da se reputacija nekih drugih autora (poput one Milorada Pavića) nikad nije vratila na pozicije prije „klevetanja", činjenica da se, kad je o Popi reč, ovih napada više niko relevantan na Zapadu i ne seća pa se ni najmanje ne potenciraju u brojnim prikazima novih Popinih izdanja, pokazuje da njegova poezija ima upravo onu osobinu čiji je frekventan nedostatak naveo Gombroviča da napiše čuveni pamflet „Protiv pesnika"; da, Popina poezija sama sebe brani!