IZLOŽBA KNJIGA SA POSVETAMA DANILU BATI STOJKOVIĆU U "ADLIGATU" : Poruke ispisane rukom književnih velikana

-Približava se dvadeseta godišnjica smrti, 60 godina od kako je postao član ansamba Ateljea 212, 65 godina od kako je prvi put izašao na scenu JDP-a. Ove važni jubileji dolaze za nekoliko meseci, a slučajno se dogodilo da mi upravo sada nabavimo najznačajniji deo biblioteke jednog od najpoznatijih srpskih pozorišnih, televizijskih i filmskih glumaca - kaže Viktor Lazić, predsednik Adligata.

„Ti si sine, još u majčinoj utrobi postao glumac“, rekao je jedan od najtalentovanijih glumaca svoje generacije, Dobrica Milutinović, kada je Stojković tek činio svoje prve glumačke korake, davne 1953. godine.

Skoro stotinu knjiga sa posvetama – srce nevelike ali probrane biblioteke, pričaju i svedoče o Batinim interesovanjima, prijateljstvima i uspešnim predstavama, pošto je naročito veliki broj knjiga dobio posle maestralnih izvođenja pojedinih dela u Ateljeu 212, kao i po dobijanju Oktobarske nagrade. Naročito su značajne posvete Dragoslava Mihailovića na prvim izdanjima, uključujući prvo izdanje „Tikvi“, te posvete Borislava Mihailovića Mihiza i Mire Trailović.

U okviru biblioteke nalaze se i prve Batine glumačke nagrade, ispisane na knjigama koje je Danilo Bata Stojković dobio početkom pedesetih godina, kao srednjošokolac i student.

Tu su i poruke ispisane rukom Dejana Medakovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića, Duška Kovačevića, Ljubomira Simovića, Vuka Vuča, Miće Popovića, Mila Gligorijevića, Vide Ognjenović.... Cele jedne generacije istaknutih intelektualaca i osvedočenih ljubitelja pozorišne i filmske umetnosti.

Matija Bećković, koji je svečano otvorio izložbu i održao prigodnu besedu – podsećanje na porodicu Stojković, rekao je: „Obradovala me je ova izložba. Poznavao sam celu porodicu Stojković. Bata je voleo knjige i pisce... Obično se misli da od glumca ništa ne ostaje. A ispostavlja se da u njima sve pretraje i da sve vaskrsava. Svaki gest, svaki pokret, svaka grimasa...  Bata je bio glumac 24 sata i on je mislio da štagod radite, da i vi glumite.“

Na svečanom otvaranju izložbe koja će biti prikazana u Adligatu do 27.12, govorili su još Vladan Bajčeta, naični saradnik Instituta za književnost koji je pričao o prijateljstvu Mihiza i Bate i značaju Mihizovih posveta i beleški u knjigama iz ove biblioteke, kao i Mirjana Vuisić, supruga Pavla Vuisića, koja je čak i učestvovala na snimanjima zajedno sa Batom i podelila nekoliko anegdota iz tog perioda.

Najznačajnija knjiga u izloženoj zbirci svakako je ,,Derviš i smrt’’ Meše Selimovića, i to primerak na osnovu kojeg je Mihiz uradio dramatizaciju, koji je prepun njegovih oznaka i beležaka. Poštovanje i prijateljstvo dve porodice bile toliko veliki, da Mihiz, u jednoj od više posveta, piše kako je on zapravo „četvrti Aleksin sin“, čime se stavlja u položaj Batinog brata.

Od domaćih pisaca, pored velike veze sa Dragoslavom Mihailovićem i Mihizom, može se primetiti da je Bata voleo Eriha Koša, Pavla Florenskog, Petera Handkea i Sola Beloua.

I Matija Bećković u posveti napisanoj Stojkoviću kaže da sebe smatra njegovim bratom, tako da, na prvom izdanju „Međe vuka manitoga“ davne 1976. piše: „mlađem burazeru mog starijeg burazera“, a misli na Žiku Stojkovića, nepravedno zaboravljenog, izuzetno značajnog kulturnog delatnika, koje je bio stariji brat Batin. Taj čovek je, istakao je Bećković na otvaranju, posle rata prvi priredio i objavio sabrana dela Jovana Dučića, te Bore Stankovića, Slobodana Jovanovića i značajna izdanja mnogih drugih velikana.
Deo Žikine biblioteke, kao i biblioteke Olge Stojković, Batine supruge, takođe se nalaze u fondu koji je preuzeo Adligat. Kao što to obično biva, biblioteka jedne ličnosti, zapravo je porodična biblioteka i priča daleko širu i veoma emotivnu priču o celom jednom vremenu, isprepletanim prijateljstvima i životnim putevima čitavih generacija.

Na knjizi Dušana Kovačevića „Bila jednom jedna zemlja“ Batin prijatelj i saradnik sa kojim je ostvario najveće domete,  kaže: „...jedna priča o jednoj zemlji, koja je umrla pre nas“.

Na knjizi „Otisak“, Žika Stojković svom bratu i svaji piše: „ovo čudo od hartije, najnormalniji dani, u ova okupacijska, oskudacijska vremena - sa preporukom da nije za čitanje, već za čuvanje (zlu ne trebalo),  sa poštovanjem i zagrljajem, Živorad, 1996“.