BIHAĆ U BEOGRADU: O napadima na nagradu "Beogradski pobednik"

Ono najbitnije - jezgro bojkotaša, sa kojim sam u redovnom kontaktu, za pomenutu ideju o novoj nagradi čulo je kada i ja, što će reći kad se vest pojavila u medijima, pa shodno tome ne bi bilo potrebe da se ovom pričom bavim da nas konstantno s njom ne vezuju.

A kada već vezuju - tražili ste, gledajte.

Nema sumnje da, pošto je NIN-ova nagrada devastirana, postoji potreba za novom. Da li će Beogradski pobednik biti dostojna zamena one nekadašnje - videćemo. A čak i ako bude, mogu da se kladim da će ih biti još, što za književni život teško da može da bude loše.

Čak i ako, međutim, nova nagrada ispadne jednako loša kao uništena NIN-ova, što je gotovo nemoguće, ali, hajde, hipotetički, ni to neće biti šteta približna onoj koju su načinili poklonici Bogoljubovog kulta (opet mislim na Teofila, ne na Karića) pa njihova grupna histerija ni u tom slučaju ne bi ispala opravdana.

U gomili besmislica koju su pripadnici ove vesele skupine izgovorili na račun svega i svakoga, među kojima najbednju predstavlja konstantan pokušaj vezivanja njihovog šatro levičarskog kolonijalnog mentalnog ropstva sa opozicionarstvom, a svakog protivljenja njihovom idiotizmu sa služnjem vlasti (nemam dovoljno prostora da nabrajam na koje sve načine drugosrbijanski korifeji pod aktuelnom vlašću profitiraju), izdvaja se vapaj kako je u pitanju krađa jer je Beogradski pobednik plagijat NIN-ove nagrade, pri čemu se insistira na poređenju sa "Utiskom nedelje" i "Hit tvitom".

Na prvi pogled, ova primedba je najobičnija nebuloza, pošto se nagrade za roman godine dodeljuju širom sveta, a što se propozicija tiče, sam osnivač NIN-ove, Borislav Mihajlović Mihiz je isticao kako ju je osmislio po uzoru na neke od njih.

E, ali, baš kada se priseti Mihiza, iole upućenom čoveku postaje jasno ono što mu je zaparalo uši još kod "Utiska nedelje" i "Hit tvita", a obična nebuloza se pretvara u zanimljivu kombinaciju teškog debilizma i i još teže bezočnosti.

U slučaju NIN-ove nagrade, naime, Olja Bećković nisu ni Pančić, ni njegove omorike, nego pomenuti književni kritičar i njegov prijatelj Dobrica Ćosić, a njeni današnji uništitelji, koji ne propuštaju da istaknu kako o Ćosiću misle sve najgore, dok Mihiza, uglavnom, lukavo prećutkuju, predstavljaju uzurpatore brenda koji žešće zloupotrebljavaju.

I to bi na ovu temu bilo bilo manje-više sve, da se pre desetak dana nije oglasio lik koji je, mada mu to, "bidnom", nije bila namera, uspeo da dovede u pitanje jednu od bitnih primedbi bojkotaša na račun NIN-ovog žirija - da ljudi iz te ekipe, uglavnom, ili sa književnošću nemaju veze ili od škole imaju velki odmor (što su, izgleda, i osnivači nove nagrade imali u vidu, pošto su svih pet članova njihovog žirija, od kojih su neki i pružili podršku bojkotu, doktori književnosti).

A onda se pojavi čovek sa Omorikine strane sa akademskim titulama u fulu i napiše jedan od najglupljih tekstova koje sam od kada znam za sebe imao priliku da pročitam! Nešto što ne bi bili u stanju da sroče dva najveća NIN-ova lumena - Platon sa trećeg programa nacionalnog radija i maleni Čakarević.

Lik se zove Novica Milić. Zbog opsednutosti popularnim filozofom, od koje su mu se, izgleda, pojmovi u glavi malo uskomešali, prijatelji ga, kažu, zovu naš Deridica, a neprjatlji Deri(di)šte iz našeg sokaka.

Jedan prijatelj mi reče kako je u pubertetu, dok je mislio kako iza nerazumljivih tekstova stoji neko značenje čitao Deridicina sočinjenija. A kada je sazreo i shvatio da je Benedito Kroče u pravu i da iza istih, kao u pomenutom slučaju, najčešće ne stoji ništa, odustao je od ćorava posla.

Ja, priznajem, nisam upućen u Deriderištev opus, ali, ako je suditi po pomenutom tekstu - kuku majko!

Kaže majstor kako su bojkotaši nelantovani pisci, koji NIN-ovu nagradu i bez bojkota ne bi dobili, što bi mogao da bude šatrokvaran argument da među njima nema bivših dobitnika, uključujući i u to vreme aktuelnog!?

Šta je, dakle, pisac ovim hteo da kaže?

Verovatno ne zna ni on.

Ali, hajde da se i ja malo igram stručnim diskursom - šta je, zapravo rekao?

Pa rekao je upravo ono što i ja u gornjem delu teksta, a što mu nikako nije bio cilj - da sadašnja NIN-ova nagrada nema veze sa onim što je nekada bila i da mnogi od onih koji su je nekada dobili više ni u ludilu ne bi mogli da je dobiju pošto kritrijumi više nisu književni, a da je pozivanje na brend koji si uništio baš gadna hipokrizija.

Šta da se radi, nema besplatnog ručka - uz gol koji je zabio bojkotašima dokazavši da akademske titule ne moraju da znače ništa, Deridica je sebi i svojima zabio autogol, i to kroz noge!

A kada je reč o takvom talentu, autogol sa početka teksta, naravno, nije mogao da bude jedini.

Bilo ih je, što bi rekli u Bihaću, a zašto u Bihaću, saznaće se u nastavku ovog teksta - bukadar.

Najsmešnija od svega je, bez konkurencije, frustracija koju doktor i profesor, kolega doktorke za književnost Tatjane Rosić, gaji - ne samo prema književnosti koju pišu bojkotaši nego prema književnosti uopšte, pa se nudi da sklepa romane za obe nagrade - i

"Pobednika" i NIN-ovu!?

Nemoj, tebra, ako boga znaš!

Po ovome što si pokazao, ne bi mogao da prođeš, i to u širi izbor, ni kod članice NIN-ovog žirija nasklonije konfuznim tekstovima, moje drage koleginice Marije Nenezić.

Drži se amaterskog bavljenja fotografijom, u kom, kažu, takođe nisi baš najuspešniji, ali je, barem, nekako, primerenije kao hobi.

E, a zašto Bihać?

Pa među inače mrskim bojkotašima, Deridici, reklo bi se, posebno idemo na nerve Kusturica, Bazdulj i moja malenkost (koristim priliku da mu zahvalim što je pokazao upućenost u osobnosti mog stila i što sam se zahvaljujući njemu zajedno sa Kusturicom našao u društvu najnetalentovanijih). Smeštanje u ovo društvo me je, međutim, podsetilo na žaljenje koje sam osetio što sam onomad bio opravdano odsutan sa žurke na Mokroj Gori, gde su Emir i Muharem sa Peterom Handkeom, još jednim netalentovanim piscem, pevali Halida Bešlića, pa sam samim tim propustio priliku da me opština Bihać proglasi personom non grata.

Ali, ako sam ja propustio svoju priliku, Deridica nije svoju.

Predlažem mu da, po uzoru na rahmetli Dane Sarajeva u Beogradu, gde su se sastajali regionalni "umetnici", ljubitelji "istine, odgovornosti i pomirenja", sa istomišljenicima osnuje manifestaciju Dani Bihaća u Beogradu, gde bi im gosti bili duhovno bliski odbornici bihaćke opštine, koji su izglasali pomenutu logičnu, mudru i nadasve svrsishodnu odluku.

Istina, nije sigurno da ti odbornici imaju neke veze sa umetnošću.

Ali, opušteno, nemaju je ni Deridica ni njegovi.

Što jedne ne bi sprečavalo da udaraju u šargiju, a druge da ih fotografišu.