ŽARKO IZ LOGORA: Ali, naučava Vidović, ako pripadnost ne osećamo, a neizdržljivo je i prokleto biti tuđ sebi

Ima pak tekstova, a takvi su retka retkost, koje osetimo kao svetao prostor, kao odranije poznat ili konačno nađen, sa kojim se smesta saživimo. Kao da se vraćamo kući, odakle smo predugo izbivali. I osećanje punoće, i poverenja, uzbuđenje tokom i ishodom, prati nas u tom čitalačkom kretanju. Tekstovi Žarka Vidovića (1921-2016), istoričara i filosofa civilizacije, pripadaju drugom, ređem i nasušnom iskustvu.

Žarko Vidović je ispunio gotovo stogodišnji ljudski vek. Najpre ubačen u vrtlog epohalnih stihija (okupacije, logora i genocida, tamnice i drugih nesloboda), zatim sklonjen na marginu sa koje je umovao na magistralne teme - a sve uprkos i protivno ludom toku. Pisao je bez akademskih poštapanja i zaklanjanja iza drugih, premda su oblasti znanja kojima je vladao bile nesvakidašnje i u isto takvom spoju i sazvučju. Taj poklonik dijaloga, kao sabranosti u logosu, govorio je nekako neopozivo, kao po rečima s prve ploče "Gilgameša": "Mudrost, kao ponor duboka, bila mu je jasna." Ako bismo sažimali to vekovno iskustvo Žarka Vidovića, još uvek ni izbliza sabrano među korice (ali na tome njegovi zadužbinari rade!), mogli bismo parafrazirati Crnjanskog iz Itake: JA VIDEH LOGOR I VIDEH SVE! Nije ovo dosetka, ovo je lozinka.

U testamentarnoj Biblio-biografiji Žarko Vidović navodi da je Vitgenštajn, tako uticajan u proteklom veku, boraveći u Norveškoj rasvetlio tzv. tajnu proročke moći zapadne filozofije istorije, "logične, ali ne istinite", dok su srpski logoraši, među kojima se mladi Vidović obreo, "daleko od svoje domovine, ali zato u duhovnoj zajednici sa svojim narodom" nostalgično "naslutili evro-mediteransku tajnu duhovne istoriosofije".

Mediteran, kulturu zavetnu i nadvremenu, naspram Evro-zapada, racionalnog sveta tehnike, Vidović je prepoznao kao najširi okvir svoje duhovne pripadnosti. Ali, naučava Vidović, ako pripadnost ne osećamo, mi i ne pripadamo. A neizdržljivo je i prokleto ne pripadati, biti tuđ sebi, duhovnom kontinuitetu predaka i potomaka. Prostrana je i svepovezujuća misao Žarka Vidovića, u koju smešta gde treba i ono što je stvar znanja i ono što je stvar osećanja, tajne božanske i čovečanske. Kada naučimo njegov dosledno razvijani idiom, lako se snađemo i nastanimo u toj povezanosti i ne lutamo.

Vidović je bio u stalnom "smirenom dialogu" sa vladajućim idejama i predstavama, od umetnosti do politike. Tumač smelih sažimanja. Pariskoj izložbi srpskih fresaka i ikona u Parizu, s početka pedesetih, pridao je smisao ključnog događaja za našu istorijsku svest, dok je umetnost Srbije Nemanjića oglasio pred-renesansnom, ali ne u smislu italijanske "koliko baš istočne, liturgijske renesanse". Zato danas kforovci mediteranci, ukazuje Vidović, izlaze iz Dečana opravoslavljeni više nego mi sami, opustošeni Titovim nato-komunizmom. U poratnim previranjima između modernista i tradicionalista, on se zalaže za "krajišničko", zavetno osećanje istorije. Ima u toj "krajiškoj" metafori osobitog Vidovićevog i srpskog određenja. Biti na udaru i na straži, čuvati i odbraniti srž zaveta i autentičnost iskustva od diktata bezličnog partijskog modernizma, krležijanski sitog balkanske istorije. Znamo da upravo istorijska svest podupire vrhove naše umetničke modernosti, od Lubarde i Vozarevića do Pope i Ivana Lalića, čija je nadvremenost već overena u našoj kulturi.

Njegoševu "Luču mikrokozma" Žarko Vidović tumači kao poemu "o iskonskoj tragediji čoveka, o poreklu samog suštog čoveka, o tragediji bez koje nije moguće razumeti čoveka", a Njegoševo pesništvo kao nosioca zagonetke srpskog zaveta. U dosledno izvedenoj strategiji dubinskog povezivanja ključnih pojmova mediteranske civilizacije, Vidović prožima tragediju, zavet i liturgiju. Tragedija ljudska prevladava se tek u liturgijskoj zajednici spasenja. Sve je obuhvaćeno smislom, poteklom iz čednosti vere: "I kao što je Bogorodica svojim otročestvom (čednošću) rodila Hrista, tako i svaki hrišćanin svojom čednošću rađa i obnavlja svoju prvobitnu hristolikost!" Tajnu čovekovu i tajnu vremena zemnog saopštavaju poezija i vera, vera i poezija. Tako čovek i doseže do događaja ličnosti.

Da je nam je samo preneo priču o ličnom učešću u istoriji svoga veka, Žarko Vidović bi nam zaveštao pažnje vredno nasleđe. Ali, on je ostavio mnogo više, još uvek nesagledano i do kraja neizdato delo, sa čijim se postavkama možemo svakojako sporiti, ali se svih nas sržno tiče i pobuđuje otvorene duhove žedne smisla. Vidovićeva priključenija deluju skoro kao apokrifna povesnica, kada se u poredak nanižu: predratno skojevsko opredeljenje, ustaška tamnica u Sarajevu, đurđevdanski voz do Jasenovca, spasonosno slanje u severne radne logore preko beogradskog Sajmišta, beg iz Norveške u Švedsku, susret sa madam Kolontaj, ratne studije u Upsali, povratak u oslobođenu zemlju i u zatvore Ozne, nastavak studija u Beogradu i počeci univerzitetske karijere i polemičnog javnog delanja u Sarajevu, profesura u Zagrebu i konačno izgnanstvo u Beograd, u kutak Instituta za književnost i umetnost te u slobodni intelektualni forum kafane "Vidin-kapija" te u liturgijsko sabranje Crkve Sv. Marka. Govorio je i pisao s mirom čoveka što je "ovaj grdni svijet ispitao", bez roptanja, ali i bez ustezanja, bez samouzdizanja i samožaljenja, uredno plaćajući cenu svoje slobode i svojih pogleda, taj neobični pripadnik još neosvešćenog logorskog naroda, čije logorsko iskustvo natkriljuje sve podele koje taj narod i dalje prate...

Povodom veka od rođenja Žarka Vidovića (1921-2016) i nedavnog skupa u Institutu za književnost i umetnost