INTERVJU Marija Kilibarda: Ako nemate iskru, to se prepozna; ljudi vide da ne jurim za senzacijama

Poznato televizijsko lice ponovo gledamo subotom, u novom kolažnom vikend-magazinu "Sve u svemu" (Prva, 14.00). U "dnevnoj sobi" Marije Kilibarde svega ima u izobilju - zanimljivih gostiju, recepata za ukusna jela, saveta o zdravom životu, predloga dobrog štiva, ali i smeha i suza, koje je Mariji izazvala gošća u prvoj emisiji, Tamara Grujić.

- Nekada nisam imala dovoljno vremena da se posvetim dobrom razgovoru. Malo je 10-15 minuta kada vam je gost jedan Petar Božović. Sada ću u prvom satu emisije imati pola sata da uradim kvalitetan intervju. Poenta mi je da osetim tog gosta privatno, da probam da razgovorom to prenesem publici, da vidimo kakav je vikendom. Da li je lenj, šta voli da pojede, šta gleda od te-ve sadržaja, da li uopšte gleda televiziju? Hoću da od ta dva sata, od dva do četiri subotom, napravim porodičnu emisiju, ako mogu tako da je nazovem, za sve generacije, za oba pola, da se ljudi osećaju kao da su stvarno sa nama, u našem ušuškanom dnevnom boravku na kafi. Urednica Jovana Maletić i ja odlučile smo da neke rubrike iz "150 minuta" zadržimo, da ih malo modifikujemo, pa će ljudi, na primer, i dalje moći da dobiju preporuku kako da provedu vreme, kako da se spakuju za put, kako da uštede prostor, vreme, novac - priča, za "TV novosti", Marija Kilibarda.

Kako uspevate da nađete pravu meru između javnog i privatnog života vaših sagovornika? Da li biste sami dali ono što od njih tražite?

- Ljudima prilazim toplo, i imam sreću da vide da ne jurim za senzacijama. Osete se komotno, i otvore se možda i više nego što su planirali, ali se ne osećaju loše zbog toga, jer vide da su dali publici deo sebe koji je divan, da smo time poslali neku poruku. Nikada mi sagovornik nije rekao da sam prešla granicu. Ne idem tamo gde se ljudi ne osećaju dobro. Sebe ne svrstavam u isti koš sa ljudima koje intervjuišem. Ja sam žena iz medija, nisam glumica, sportistkinja, muzička zvezda. Pokušavam da zadržim privatno za sebe, a, sa druge strane, imam odgovornost jer znam da meni od sagovornika treba neko parče njegovog privatnog bića. Zato se trudim da od sebe dam i taj deo, ali da se ne osećam loše zbog toga.

Šta radite vikendom kad niste na televiziji?

- Subotu provedem ovde. Subotom ne postojim za partnera, za roditelje, za prijatelje. Od kada imam firmu koja proizvodi nakit, dešava se da i nedeljom dosta radim. Ako ne radim, budem veoma lenja. Probudim se rano, ali ne ustajem iz kreveta pre dva popodne.

Poručujem hranu, video pozivima razgovaram sa prijateljima koji žive u inostranstvu. Volim da čitam, volim da gledam serije, filmove, da budem ušuškana.

Koja vas je knjiga poslednja dirnula?

- Od Anđelke Prpić sam dobila knjigu poezije, na kojoj je napisala predivnu, intimnu posvetu, "Volim tvoj DNK". Anđelka me je "ubila" posvetom, a potom me je pesmama ubila autorka Radmila Petrović. Pokušaću da dovedem tu pesnikinju u emisiju, jer je reč o divnoj mladoj devojci, zbog čije knjige "Moja mama zna šta se dešava u gradovima" mogu i sada da se rasplačem. Pročitala sam je deset puta. Knjiga je nevelika, ali je surovo iskrena. Radmila je u slobodnom stilu ogolila sebe, svoje detinjstvo, svoje porodične odnose. Mogla sam da osetim sve o čemu je pisala, o tome kako je biti ćerka umesto željenog sina, kako je biti devojka na selu, o odnosu seoske devojke i gradskog dečka i dolasku iz malog mesta u glavni grad. Preporučila bih ovu knjigu svakome, zato što je jedna od najiskrenijih koje sam pročitala.

Šta vas je tu dotaklo?

- Biografije su nam potpuno različite. Rođena sam i odrasla u Beogradu. Lako nam je da pustimo suzu ili da se nasmejemo kada se u nečemu prepoznamo, kada se setimo naših odnosa, krahova i radosti. Radmila je na mene ostavila utisak baš zato što se u njenim pesmama nisam prepoznala. Nije otvarala moje rane, ali me je njena olovka pogodila u srce. Zamislite kako je kada osećate možda i najveću empatiju koju posedujete, za koju ni ne znate da je imate, prema nekome ko vam nije sličan. Radmila, ovaj intervju je i moj vapaj tebi da se odazoveš kada te budemo zvali u goste.

Koga biste još želeli da vidite u novoj emisiji?

- Svi poznati su poznati zato što ih svuda viđamo. Ima ljudi koji se čuvaju od medija, od gostovanja. Dragan Jovanović ne želi da gostuje, ima čovek svoje principe, i to je u redu. Kada smo bile devojčice, uvek su nam se sviđali dečaci koji nas nisu gledali. I u našem poslu je tako, uvek hoćemo onog koga ne možemo da imamo, jer želimo da budemo ekskluzivni. Kada vam dođu ljudi koji inače ne vole da gostuju, to vam daje na značaju. Od ljudi koje poznajem, nisam ugostila samo najveću balkansku zvezdu, Zdravka Čolića. On stvarno čuva privatnost, ni trunčica prašine nije pala na njegovo ime. Sledeće godine je pedeset godina te bleštave karijere, pa upućujem drugi poziv u ovom intervjuu - Zdravku Čoliću.

Koliko vam znače pohvale i kritike publike?

- Svi na kraju hoćemo neko priznanje, da nam neko kaže "cenim tvoj trud", "inspirisao si me na dobro". Volela bih da mi to ne treba. Mislim da među velikim humanitarcima, recimo, ima mnogo ljudi koji to rade zato što imaju potrebu da svet bude bolje mesto, a ne da bi ih neko potapšao po ramenu. Ljudi poput Tamare Grujić trebalo bi da budu svesni koliko znače ovom društvu, volela bih da smo poput njih, da nam ne trebaju priznanja. Bilo bi nam mnogo lakše. Meni su ponekad potrebna, posebno od onih ljudi koje volim. Ne mislim samo na publiku, već i na partnera ili sestre. Oni su najsuroviji kritičari. Živim sa čovekom koji je moj najveći kritičar u svakom smislu, i najpozitivnijem i najsurovijem. Razume moj posao zato što su mu otac i majka decenijama istaknuti u javnom životu. Bezuslovno mu verujem kada komentariše neki moj javni nastup, tekst, emisiju ili odabir gostiju. Mogu to da podnesem. Ali da bi čovek mogao da primi takve kritike, mora nekome bezuslovno da veruje, da zna da dolaze iz dubine duše, iz najbolje namere.

BLAGOSLOVENA SAM VELIKOM ENERGIJOM  

Čime ste se, pored pripreme emisije "Sve u svemu", još bavili, šta vas je zaokupljalo?

- Blagoslovena sam ogromnom energijom. Čak i kada nisam radila emisije, imala sam drugi posao. Od devetnaeste radim i nisam tip koji može da ne radi. Bavila sam se ugostiteljstvom, imala sam svoj program za fitnes, a sada proizvodim nakit. Izmislim posao ako ga nemam. Meni je prirodno da budem aktivna, da nešto stvaram. Nije važno da li će to biti prsten ili dobar bar ili dobra emisija ili ce-de sa vežbama ili nešto deseto. Ja samo radim ono što volim, i ne znam kuda će to da me odvede. Tata mi je rekao: "Sve dok radiš ono što voliš - ne radiš". Znam samo da bih volela da uvek mogu da stvaram, da imam privilegiju da radim više poslova istovremeno, i da sam tu, na televiziji, svejedno da li ispred ili iza kamere. Ako vas nešto ne pokreće, nemožete u tome da budete dobri. Sve može da se nauči, ali ako nemate iskru, ako radite na silu, nikada ne izađe na dobro, i to na kraju publika i oseti.