TV KRITIKA: Sve isto - do bola

Starije generacije još pamte ova famozna suđenja, vrhunski materijal "crne hronike" iz vremena kad još nije bilo "ledenog daha" televizije, ni razblažujućeg interneta, nego se svaki detalj sa čuvenih sudanija, naširoko prepričavao i komentarisao u narodu. Možda je namera bila i da se oživi jedno gotovo zaboravljeno vreme (šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka) i jedan naročit folklor tadašnjeg prožimanja urbane i seoske sredine. Samo po sebi, ovo nije bila loša ideja i nudila je mogućnost za iskorak iz dosadnih stereotipa. Konačno, vredelo je pokušati da se pomenuti advokati predstave kao jake, nesvakidašnje i živopisne ličnosti - što su oni zaista i bili. Ništa od ovoga nije se, nažalost, ostvarilo.

Imponuje, recimo, koliko je truda u lik Veljka Guberine uložio Nenad Jezdić, trenutno najbolji naš televizijski glumac. Jezdić je pošteno prostudirao ceo znakovni repertoar, neobičan habitus i dikciju Veljka Guberine, njegovo ponašanje i karakteristične osobine, što je ponekad i uspevalo, ali je stalno nekako bilo na ivici persiflaže, čak i karikature. Uvek isti Tihomir Stanić nije nam dočarao ni trun šarma "velikog maga sudnice" Filote File.

Ostalo je ispalo još gore. Kome je palo na pamet da scenario i režiju, dakle, kompletnu oganizaciju prostora i vremena ljudskih drama, kroz koje se prepliću tragično i poetsko, kao sudbinski pokretači mikrokozma, poveri ličnosti, koja se po novinama hvali kako svo njeno umetničko iskustvo potiče od toga što je bila "glavni stilista" RTS i voditelj programa pod naslovom "Lice i potpetice"? Nikad nisam uspeo da dokučim šta je uopšte profesija "stiliste" na televiziji, ali to sigurno nije dramaturška veština, što se vidi iz bedno napisanih "scena" i sadržaja dijaloga u ovom zbivanju, kao i iz "režijske" organizacije prizora pred kamerom, sve vreme kao iz školskog igrokaza. O "radu sa glumcima" već smo nešto rekli: za ovakva preduzeća reditelju su potrebni znanje, praksa i naravno talenat, od koga ovde ni traga. Zapanjio me je skučen, skalupljen i sasvim isušen prostor u kome se događala cela ova serija, kao i količina do iznemoglosti ponavljanih stereotipa. Gledaocu dođe da vikne: oživi već jednom te ljude, učini nešto!

Cela serija slikana je iz istih uglova, u istom dvorištu i pejzažu, u istoj sudnici, sa istim državnim grbom i zastavom na istom zidu, sa istim voštanim figurama sudije i porotnika. Nijednog pokušaja da se išta nadgradi, promeni i učini manje dosadnim. Programski potez za ozbiljno razmišljanje. Ovako se, valjda je posle ovoga jasno, dalje ne može. Naravno, ukoliko je Javnom servisu uopšte stalo do publike.