DOSTOJEVSKI KAO IDEOLOG I KAO PROROK: Sećanje na jednog od najvećih ruskih i svetskih pisaca i mislilaca povodom 200 godina od njegovog rođenja

Odbacivši mladalačke sanjarije, furijerizam i sve idealističke teorije koje nisu uvažavale večne protivrečnosti ljudske prirode, za svoju ideološku vodilju prigrlio ideju tzv. "počve" (tla, grude). Septembra 1860. godine, u pozivu na pretplatu za časopis "Vreme" koji je pokrenuo sa bratom Mihailom, izložio je program "počveništva", koji se kritički odnosio prema nasleđu evropeizacije Petra Velikog, oličenom u slepom preuzimanju tuđih kulturnih modela i otuđenosti inteligencije od naroda. Dostojevski je smatrao da je zadatak samoosvešćene ruske nacije da iz narodnog duha izvuče "nove forme" koje će joj omogućiti da izvrši svoju istorijsku misiju: "ruska ideja će, može biti, postati sinteza svih onih ideja koje sa takvom upornošću i odvažnošću razvija Evropa kod nekih svojih naroda; da, može i tako biti, sve ono što je neprijateljsko u tim idejama i što ih sukobljava, smiriće se i pronaći će puteve svoga daljeg razvitka u ruskoj naciji".

"Zapisi iz podzemlja" (1864) označavaju prekretnicu u stvaralaštvu Fjodora Dostojevskog, njegov ulazak u etapu koja će doneti niz remek-dela. Iako je njihovo težište na psihopatološkim crtama glavnog junaka, i on ima svoju ideologiju koja se zasniva na neprihvatanju zapadnjačkog racionalizma kao nužnog preduslova civilizacijskog napretka Rusije. Civilizacijski progres sam po sebi ne donosi napredak humanosti, kako se nekima činilo. Junak Dostojevskog misli suprotno: "čovek je od civilizacije postao, ako ne još krvoločniji, ono sigurno gore i odvratnije krvoločan nego što je bio ranije". On objašnjava kako savremena civilizacija nije prestala da čini zlo time što ga je identifikovala i deklarativno osudila. Pitanje je da li je pisac računao na to da će ova zapažanja biti na snazi i vek i po nakon što su formulisana. U trenutku nastanka, ona su imala sasvim konkretan povod i kontekst. Prvi čitaoci "Zapisa iz podzemlja" videli su u njima prećutnu polemiku sa Nikolajem Černiševskim, čiji je roman "Šta da se radi?" izašao prethodne godine. Za mnoge ruske radikalne levičare, između ostalih i za Lenjina, ovaj roman postaće sveta knjiga, značajnija čak i od Marksovog "Kapitala". Za Dostojevskog je, međutim, to bio primer loše, neistinite literature. Pogotovo ga je iritirala utopistička vizija budućnosti zasnovane na racionalnosti, sekularizaciji i liberalnim tekovinama. U tom smislu je njegov bezimeni, nedelatni i usamljeni junak, sa svim svojim ljudskim slabostima i protivrečnostima, odgovor na idealizovani asketizam Rahmetova.

Averzija prema idolopokloničkom zapadnjaštvu jednog dela ruske inteligencije vremenom će kod pisca bivati sve izraženija, što će ga povremeno dovoditi u konfliktne situacije. Poznata je njegova svađa sa Turgenjevim u julu 1867. godine u Baden-Badenu.

"Grdio je Rusiju i Ruse gadno, užasno", piše on Apolonu Majkovu. "A evo šta sam ja primetio: za sve ove liberalčiće i progresivce, uglavnom još iz škole Bjelinskog, predstavlja najveće zadovoljstvo i uživanje da napadaju Rusiju. Razlika je u tome što sledbenici Černiševskog prosto napadaju Rusiju i žele da propadne (pre svega da propadne), a ovi, potomci Bjelinskog, dodaju da oni vole Rusiju["] Turgenjev mi je, između ostalog, govorio da treba da puzimo pred Nemcima, da za sve postoji jedan zajednički i neminovan put - to je civilizacija, a da su svi pokušaju ruskog puta i samostalnost svinjarija i glupost". Posle toga njihovi odnosi bili su prekinuti punih trinaest godina.

U pismu koje je februara 1873. godine uputio prestolonasledniku Aleksandru Aleksadroviču Romanovu, uz primerak "Zlih duha" koji mu je tom prilikom poklonio, čitamo i ovo: "Čak i najtalentovaniji predstavnici našeg pseudoevropskog razvitka odavno su došli do uverenja da je apsolutno nedopustivo da mi, Rusi, sanjamo o svojoj samobitnosti. Najstrašnije je to što su oni potpuno u pravu, jer, kad smo jednom sa ponosmo za sebe rekli da smo Evropljani, mi smo samim tim porekli da smo Rusi". Kako su nastali "Zli dusi"? Novembra meseca 1869. godine odigralo se u Moskvi mučko političko ubistvo studenta Ivanova čiji je inspirator bio revolucionarni ideolog Sergej Nečajev.

Za Dostojevskog je to bio znak za uzbunu. Po njegovom najdubljem uverenju, političke ideje koja su tih godina zanosile jedan deo ruske omladine, usmerene ka nasilju i teroru, gurale su otadžbinu u krv i stradanje. Ove pojave on je smatrao ne samo uvezenim sa Zapada i suštinski stranim ruskom biću nego i sigurnim putem u propast države. Zato je sa žarom prionuo da napiše roman sa neskrivenom ideološkom tezom, makar i po cenu umetničkih vrednosti. Ali, umetnik ostaje umetnik čak i kad hoće da bude politički agitator, pa i "Zli dusi", iako zamišljeni kao romaneskni pamflet, svojom religijskom i filozofskom dimenzijom daleko nadrastaju inicijalnu piščevu nameru.

Osnovna teza "Zlih duha" je da fanatična opsednutost idejom vodi istom ishodu kao kada đavo uđe u čoveka: propasti, ludilu, smrti - njegovoj sopstvenoj ili drugih ljudi, nekada čitavog mnoštva. Tako se miran provincijski gradić preko noći pretvara u poprište tragičnih zbivanja. Za mesec dana, koliko traje vreme neposredne pripovesti, nižu se skandali, dramatični događaji, ludila, ubistva i samoubistva. Dostojevski je očigledno želeo da drastičnim primerima skrene pažnju svojih čitalaca na razorni potencijal radikalnih ideoloških koncepcija. Lik filozofa Šigaljeva osmišljava model totalitarnog "zemaljskog raja" u kojem se devet desetina ljudi odriče slobode i stavlja se na raspolaganje preostaloj desetini odabranih kako bi dospeli do "stanja prvobitne nevinosti" - egalitarističkog društva u kojem će, doduše, morati da rade i u kojem će svako svakog potkazivati. Petar Verhovenski sa oduševljenjem prihvata koncept "šigaljevštine", a svojim sledbenicima daje recept kako do takvog "raja" dovesti: "Ceo vaš posao sastoji se u rušenju - sve da se sruši: i država i njen moral. Ostanimo samo mi, koji smo se unapred spremili da primimo vlast: pametne ćemo sa sobom združiti, a glupake ćemo uzjahati". Zbog ovakvih vizija, Dostojevskog će, u kasnijim pokolenjima, mnogi, osim psihologom, smatrati i prorokom, dok će sovjetski kritičari imati muke da ga rehabilituju.

(Izvodi iz predavanja kojim je
9. novembra otvoren autorski ciklus "Dostojevski pred tajnom postojanja"
u Zadužbini Ilije M. Kolarca)