URUČENA NAGRADA U KRUŠEVCU: Mihajlu Pantiću “Prsten despot Stefan Lazarević”

Vest da je, kako podvlači uvaženi laureat, iz prestonog grada udostojen nagradom Bagdale, imena despota, vratila ga je u prošlost, u godine kada je počeo da se bavi književnošću, kada, kao i danas, poriv za pisanjem nije osećao kao teret, već kao blagoslov, mogućnost da bolje razume i sebe i druge, s tim da je „vremenom naučio, shvatio, uverio se da je mnogo lakše sa drugima, nego sa samim sobom“.

- Sa drugima se posle svih opekotina i trauma stečenih iskustvom, ali i uz ljubav, kako kaže mudri Dositej u „Sovjetima zdravoga razuma“,prvo i poglavito svojstvo Božije, već nekako izađe na kraj, a sa sobom teško,da ne reknem, baš i nikada - rekao je između ostalog, laureat Mihajlo Pantić. - Nisam ni tada, na počecima, siguran sam u to, mada je reč o davnoprošlom vremenu, (ja sam vršnjak Bagdale), dok sam se odlučivao da li da se književnosti predam bez ostatka, jer da je drukčije bilo, bilo bi i zaludno i pogrešno od pisanja, bilo šta očekivao. Piscu je uveren sam, kao što je dan-dan, a noć-noć, dovoljno to što može da piše, zabavljan svojim jezičkim krugovima, pa je tako ostalo da ovog časa kada sam od književnosti, tačnije bavljenja, njome na mnogo načina, mimo nultih očekivanja dobio zaista vrlo mnogo, što i nije neka viša matematika. Ako se ničemu ne nadate, svaki, pa i najmanje gest čitalačkog prihvatanja, a nekmoli neka draga nagrada koju su pre vas dobili drugi zaslužnici, učine vas radosnim, presretnutim i makar na trenutak, zadovoljnim. Rekoh, na trenutak,jer za više se nema ni potrebe, ni vremena.Čeka nas dalje čitanje i pisanje.

Pantić je dodao da prihvata ovo lepo priznanje, „kojim se Bagdala sa razlogom ponosi, kao i prethodna koje sma dobio sa osećanjem počastvovanosti, ali i više i dublje od toga,kao znak da nisam uzalud trošio svoje vreme i da nisam govorio vetru“. I dodao da njegovo razumevanje spisateljskog poziva, ne pihvata kao prokletstvo, poput Tomasa Mana u delu „Toni Kreger“.

OPUS

PROF. dr Mihajlo Pantić objavljuje od 1984.godine, kada je izašlo prvo izdanje dela“Hronika sobe”, a potom nastavlja sa knjigama “Vonder u Berlinu”(1987), ”Pesnici,pisci & ostala menažerija”(1992),”Ne mogu da se setim jedne rečenice” (1993), ”Ovoga puta o bolu”(2007,”Sve priče Mihajla Pantića 1-4”(2007),”Priče na putu”(2010),”Hodanje po oblacima”(2013),”Priče od vode-sve ribe Srbije” (koautor)(2014), “Kada me ugleda ono što tražim”(2017),”Priče o piscima”(2021). Objavio je i 40-ak knjiga studija, književnih kritika, ogleda, kritičke proze/dnevnika i antologija. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima i Andrićeva,nagrada “Branko Ćopić”,Veljkova golubica, Jugra-Rusija, bugarski orden Ćirila i Metodija. Njegove priče prevedene su na oko 20 jezika i uvrštene u brojne antologije u Srbiji i inostranstvu.