INTERVJU Milutin Mićović: Amfilohije - luča u tami Crne Gore

Na pitanje koliko je uspeo da "skenira" pomračinu podlovćenske države Mićović najpre podseća da je Crna Gora parče savremenog sveta, i da su unutrašnje duhovne i kulturološke protivrečnosti izraženije nego u drugim prostorima, bar ovde na Balkanu:

- Te protivrečnosti, računajući i one nasleđene, proizvedene su antinarodnim političkim konceptom doskorašnje vlasti, koja je bila odlučila da se odvoji od sopstvenih istorijskih i identitetskih temelja. Kada tako nasilan projekt uzme da radi organizovano i u svim prostorima života, a sve zarad "velikih ciljeva" onda, naravno, takva država proizvodi nepodnošljiv mrak i destrukciju u biću svog naroda. Ovakvom državnom projektu suprotstavili su se pojedinci koji nose iskru ili luču slobode u svom biću. Na neki način, što je više državna vlast uzela da razara konstitutivne matrice istorijskog pamćenja i identiteta svog naroda, to se pokretao širi otpor, koji su artikulisali pojedinci da bi sačuvali, kao nekad, "divno ime i svetu slobodu".

Koje su to crnogorske tame i svetlosti?

- Borbu svetlosti i tame na kulturnom i duhovnom planu, razotkrio je i promovisao Njegoš u svojim čuvenim delima, koja su ostala unutrašnja konstitucija Crne Gore i srpskog naroda. Treba samo napomenuti da su tamne sile, tj. "adsko nasledije", kako je to imenovao Njegoš, od pre svake države i ideologije. To je neka bazična potencija i čoveka i naroda.

Ako se u to adsko nasleđe ne umeša nebeska iskra, ili luča, čovek, a i narod, bivaju potopljeni morem sopstvene tame, ili završe u samoproždirućem sukobu što se dešavalo kroz našu istoriju. Kod Njegoša je proplamsala ta nebeska luča, koja je osvetlila čoveka a i narod, iznutra. Zato je Njegoš uvek aktuelan. Eto, te luče su se umešale i u naše vreme, u naš savremeni mrak, u unutrašnji narodni, ideološki i kulturološki sukob i osnažile narod i posebno pojedince na delatnu i stvaralačku slobodu, na svrgavanje tirana i tiranije. Istorija bi se prekinula, narod i čovek bi pali u potpuni zaborav, kad ne bi bilo tog unutrašnjeg svetla.

Da li se "Luče u tami Crne Gore" mogu čitati i kao politički traktati?

- Ako bi se ova knjiga čitala samo kao politički traktati u kontekstu savremene Crne Gore, izgubila bi suštinu, ako bi se čitala samo kao zbirka pesničko-filozofskih tekstova, izgubila bi kontakt sa stvarnošću.

U knjizi ste posvetili nekoliko tekstova počivšem mitropolitu Amfilohiju.

- Mitropolit Amfilohije je bio velika luča u tami Crne Gore. Kao vladika, mislilac i pesnik, susreo se takoreći neposredno sa velikim među pesnicima, Njegošem. Briga za Crnu Goru poharanu bratskim sukobima, visina uma i stalna žeđ i glad za živim Bogom, bilo je ono što ih po karakteru povezuje. U poslednjim decenijama najviše je citirao Njegoša, napisao njegovo žitije, i vrlo značajne tekstove pesniku "Luče" i Lovćenskom tajnovidcu. Mitropolit Amfilohije je bio unutrašnji, plameni stub Crne Gore. Govorio je da Crnoj Gori nema mira dok se Njegoševa kapela ne vrati na Lovćen.

I u komunističkoj Crnoj Gori, kapela na Lovćenu, iako srušena, ostala je bila u grbu države.

- To što je stajala u grbu komunističke Crne Gore, bilo je istovremeno i obmana i naružena istina. Istina, jer u svesti naroda koji pamti, ona uvek tamo stoji. Njegoš je tamo postavio, da Crnu Goru veže s nebom. Dakle, ona tamo uvek i stoji, jer je tako Njegoš osmislio, kao što je osmislio i svoje knjige, koja se mogu cepati i bacati u vatru, ali se ne mogu uništiti. S druge strane, to je i bila (vizuelna) obmana, da se umanji stvarni otpor naroda, i kulturnog sveta zbog njenog vandalskog rušenja.

Šta je Crna Gora bez Njegoševe kapele na Lovćenu, kako ju je moguće vratiti?

- Divljačkim rušenjem kapele na Lovćenu i postavljanjem Meštrovićevog muzoleja, ostvarena je zamisao okupatora, da se na vrhu Lovćena, na "krovu Crne Gore i srpstva", postavi neki drugi simbol. Taj plan je započet da se ostvaruje još tokom Prvog svetskog rata, kada je prvi put kapela bombardovana od strane okupatorske austrougarske vojske, s ciljem da se na mesto Njegoševe kapele postavi gromadni spomenik Franji Josifu. Tada je i započeo taj ambiciozni pokušaj preokreta nosećih simbola Crne Gore. No, pošto Veliki rat nije okončan kako je planirao okupator, zapadna (katolička) varijanta komunizma, našla je rešenje, da se mesto obnovljene Njegoševe crkvice, postavi gromadni Meštrovićev mauzolej, koji treba da preosmisli Crnu Goru i Njegoševo delo.

Oko Njegoševe kapele na Lovćenu i mauzoleja, sedamdesetih godina vodila se velika polemika u javnom i kulturnom životu bivše Jugoslavije...

- Niko od naših i jugoslovenskih najznačajnijih intelektualaca i stvaralaca nije dao podršku ovom projektu, ali komunistička vlast, i posebno ovi naši brozopodanici iz Crne Gore, sve te visoke i delikatne argumente bacili su pod noge, porušili crkvu i skratili Lovćen, da bi ga nasamarili Meštrovićevim mauzolejem. Ako ovu glavnu priču Crne Gore pogledamo pažljivije iznutra, radi se o reaktiviranim recidivima podaništva okupatoru, a potom i o nepodnošenju Njegoševog slobodarskog, nebeskog duha.

I sada, na reč o vraćanju Njegoševe kapele na Lovćen, proključaju dnom Crne Gore recidivi podaništva i patološke mržnje prema svom geniju. To kolektivno umopomračenje čuje se u njihovoj refren-rečenici: "To bi bio poraz evropske i evroatlantske Crne Gore". A Evropa i sav svet, slobodnu i vitešku Crnu Goru prepoznaju preko Njegoša. Takva patologija je unjedrena u onaj deo naroda kome su komunizam i najprimitivniji neoliberalizam mera duha. Oni, nepismeni, uzvikuju: "Mi smo Zapad, dosta je srpske okupacije, dosta nam je i Njegoša, neka njegošuje nekom drugom".

Kako sačuvati ikonu Filermose (Bogorodice), koja je prošla veliki put da bi došla do nas?

- Ta ikona ide vekovima sa rukom Sv. Jovana Krstitelja i česticom Časnoga krsta. Te svetinje nigde ne idu bez dubljeg, i ljudima često nesagledivog razloga. Uvereni smo da su preko carske Rusije, kralja Aleksandra Karađorđevića, Ostroga, došle na Cetinje sa nekim velikim razlogom. Tu smo da vidimo.

Bivši režim proterao je srpske pisce iz obrazovnog sistema Crne Gore. Među njima i Njegošev "Gorski vijenac".

- Njegoš nije izbačen iz školskih programa u Crnoj Gori, ali, istina je, da se prema našem geniju u njemu sprovodi, kroz ideološko čitanje i selekciju teksta, nespretno i groteskno odsrbljavanje. No, u tome nemaju većeg protivnika od samog Njegoša. I naravno onih koji ga čitaju sa punoćom smisla. Naravno da se u prosvetnim programima, i javnom životu, srpski pisci izbacuju i prećutkuju i stavljaju na indeks proskribovanih knjiga i autora. Tako je tražio (anti)kulturno ideološki režim, koji je čupao njegoševsku i narodnu supstancu iz svih kulturnih sadržaja. Eto, Crna Gora je obrazac, da i braća mogu postati najveći neprijatelji, kao na početku istorije. No, uvek se nadamo boljem!

VIDELO SE GDE JE NAROD

ROĐENI ste brat mitropolita Joanikija. Koliko su događaji oko ustoličenja izbacili na videlo crnogorski mrak?

- Ti događaji su pokazali stvarno stanje u Crnoj Gori. Doista, to je bio sudar tame i svetlosti. Nije se bolje mogla Crna Gora predstaviti pred sobom i pred svetom. Videli ste tu ambiciju tamnih sila, organizovanih čelnicima bivše vlasti, koji su hteli da onemoguće zakonito ustoličenje zakonitog mitropolita na istorijskom mestu. Tu je verno pokazana slika unutrašnje sukobljenosti Crne Gore, ali i to, da je taj sukob glavni proizvod bivše antisrpske državne vlasti. No videlo se, na sreću, i gde je glavnina crnogorskog naroda, obasjanog Njegoševom lučom. Doček patrijarha u Podgorici bio je za pamćenje. Zar i to nije delo luča u tami Crne Gore?