DANAS SVI ČITAJU ISTE KNJIGE: Aleksandar Genis, o esejima "Koža vremena", književnosti i tehnologiji, Americi i Rusiji

Nostalgija za još postojećim je lirski fenomen koji očuđuje biblioteku. Ranije smo se njome hvalili i koristili je, sada tugujemo za njom nemajući snage da se rastanemo. Neki poturaju knjige prijateljima, ali sada već ređe - svi su na oprezu. Drugi ih ostavljaju na uglu ulice, dok umiruju savest time da su nekom potrebnije...

Čitamo ovo u knjizi lucidnih, dinamičnih, informativnih i zabavnih eseja Aleksandra Genisa "Koža vremena. Knjiga promena", koju je u prevodu Meline Panaotović objavila "Geopoetika".

Pisac i književni kritičar, verovatno najbolji esejista ruskog jezika danas, rođen u Rjazanju 1953, odrastao u Rigi, u Ameriku se seli 1977. godine. Istinski je kosmopolita, pun strasti prema svetskoj kulturi, koja ima veliki uticaj na njegovo pisanje i tekstove.

Veliki broj njegovih knjiga prikazuje autorov bikulturalizam: poređenja ruske i američke manifestacije civilizacije. Pronicljiv i oštrouman pisac, Genis je prvi postavio trend kulturnog esejizma, specifičnog žanra koji kombinuje lirski narativ sa metodama u okviru studija kulture.

Genis je na pitanja "Novosti" odgovorio na ruskom, putem imejla, a njegove reči prevela je Melina Panaotović.

Na društvenim mrežama svako piše i ima mišljenje o svemu. Ima li u tome više štete ili koristi za pravu, kvalitetnu književnost, esejistiku, i za same pisce?

- Najviše stradaju čitaoci: što je veća gomila đubreta, u njoj je teže pronaći dijamant.

Ali to je mala nagrada za grandioznu mogućnost da pročitamo sve što želimo, kada želimo i gde želimo. Pesnicima društvene mreže daju mogućnost trenutnog kontakta sa čitaocima. Pa pesme su svojevrsni dnevnici: "ujutro u novinama, uveče u strofi".

Autorima većeg žanra Internet pruža iste one pogodnosti, kao i čitaocima: dostupnost činjenice, mišljenja, citata. Druga je stvar što život sa društvenim mrežama podstiče na pauze. Nestala su ona vremena kada smo satima mogli da čitamo knjigu, ne odvajajuće se od nje zbog poruka, komentara i sl. Moguće je da će taj čitalački manir sasvim ukinuti "debele" knjige.

Kažete na jednom mestu u knjizi "Koža vremena" da smo već u beznadežnom ratu sa tehnologijom? Čega se plašite?

- Ne ratujemo mi sa tehnologijom, predali smo joj se iz ljubavi. Najviše me plaši naša beskorisnost. Kako čovek ne bi bio obesmišljen, on mora da dokaže svoju nezamenjivost u veku pametnih mašina. Ako je verovati Arnoldu Tojnbiju, upravo slični izazovi i podstiču civilizacijski napredak.

Imaju li ljudi danas kondiciju za čitanje knjiga?

- Plašim se da moji omiljeni mnogotomni romani, poput "Rata i mira", "Čarobnog brega" ili "Čoveka bez svojstava" danas uopšte ne bi bili ni napisani. Najverovatnije bi se njihovi autori prebacili na serije, kao što je to uradio Kšištof Kišlovski sa svojim "Dekalogom".

Da li književnost još ima moć da iznenadi, uzbudi, inspiriše, oplemeni?

- Književnost je kao i svaki kreativni proces nepredvidiva. Remek-dela se rađaju neočekivano i primoravaju nas da ponovo sagledamo evoluciju žanra (bio je Puškin, postade Gogolj). "Uliks" Džojsa se pojavio praktično istovremeno sa "Zalaskom Evrope" Šplengera, koji je našu kulturu smatrao istrošenom. Ukoliko nam se (meni) čini da 21. vek nije stvorio ništa važno, moguće je da je to zato što smo stalno u žurbi i pojava samo jednog pisca, ravnog Kafki ili Platonovu, može da poništi sve apokaliptične prognoze kritike.

No, može biti i da jednostavno tražimo na pogrešnom mestu, i nova književnost izgleda toliko drugačije da mi zasad nismo u stanju da je priznamo. A šta ako budući roman bude "Fejsbuk"?

Da li je briga o lepoti jezika jedna od stvari koja bi mogla da se nađe u nekrolozima na početku knjige?

- Ni u kom slučaju. Retorička naprezanja su neizostavan uslov postojanja kulture, čak i ako je to minus postupak, kao u islandskim sagama. Tek sam juče pogledao novi film Vesa Andersona "Francuska depeša" koji predstavlja omaž prefinjenom i istančanom novinarskom jeziku.
Čiji saveti u vezi sa književnošću su vam bili najkorisniji u mladosti i kasnije, sve do danas?

- Moji učitelji bili su Lotman i Sinjavski. Ali u praksi mi je najviše pomogao Dovlatov koji me je naterao da se odvojim od književnog žargona, pokazao mi kako da iscedim i prikrijem smešno, naučio me preciznosti, očiglednosti, kratkoći, ritmičnosti i umerenoj strogoći.

Danas je, nažalost, kasno da učim. Stil je postao deo mene, poput tetovaže. Od nje se nećeš odvojiti.

Da li je pandemija nešto bitno promenila u našem odnosu prema svakodnevnom životu, prema drugima, prema umetnosti?

- Sve je postalo dragocenije. Verovatno su se tako osećali i ljudi u ratu. Kada se posle karantina otvorio muzej Metropoliten, prvi sam ga posetio. I nikada ručak nije bio toliko ukusan kao kada sam ponovo mogao da ga podelim sa prijateljima. U najsurovijim mesecima pandemije svaki dan sam odlazio u prirodu - ona leči od svega.

Kako vam je Amerika izgledala u vreme Trampove vladavine, a kako sada? Koje su ključne promene?

- Zahvaljujući Trampu otkrio sam drugu zemlju, unutar one u kojoj živim već više od 40 godina. Nismo zavoleli jedno drugo, i to je blago rečeno. Najvažnije je Trampovo nasleđe, milioni njegovih obmanutih i svirepih birača, koji veruju u "alternativne činjenice", "postistinu" i "narodne neprijatelje", poput mene. Ranije sam mislio da sam se sa svime time oprostio kada sam otišao iz SSSR. Ispostavilo se da sam požurio.

U čemu vidite osnovnu razliku između Amerike i Evrope, odnosno Rusije, kada je reč o shvatanju književnosti i načinu života?

- Razlika između Rusije i Evrope je veća nego razlika između Evrope i Amerike. Ali generalno gledano, danas svi čitaju više ili manje iste knjige: uslovno govoreći, "Harija Potera".

Po čemu pamtite Srbiju i srpske čitaoce? Planirate li da opet posetite našu zemlju?

- Za mene je Srbija poklon koji mi je poklonio Vladislav Bajac, moj izdavač i prijatelj, koji mi je i otkrio srpske čitaoce. Ne prestaju da me zadivljuju. Jednom me je jedna monahinja na beogradskom aerodromu zamolila da joj potpišem knjigu. Kada sam prvi put imao književno veče u knjižari (divna reč "knjižara", ukrao bih je za naš rečnik), došlo je do sledećeg dijaloga.

"Postoji li Bog?", iznenada me upitaše.

"Zašto mislite", pokušao sam da izvrdam, "da ja znam odgovor?"

"Vi, Rusi, bolje vidite", uporno je bio pri svome jedan od srpskih čitalaca, i ja sam ih sve zavoleo još više.

Hvala i živeli!

"Od vremena kad me je 'Geopoetika' upoznala sa srpskim čitaocima, ne prestajem da se radujem svakom susretu s njima. U čitavom svetu, uključujući domovinu mog jezika, nisam imao prilike da odgovaram na tako složena pitanja, da primam tako suptilne komplimente i budem u tako srdačnom i zahtevnom društvu. Zahvaljujući vama, prijatelji, dobro sam zapamtio dve srpske reči: 'hvala' i 'živeli'!", piščeve su reči na koricama srpskog izdanja "Kože vremena".