POGLED ISKOSA - U rudnicima mašte

Tom sasvim uslovno nazvanoj portretistikom, geografijom ili mapom ljudskog lika, na pojedinim radovima bavi se i crtač i slikar Miroslav Miro Šuković (Bihać, 1977). Reč je o dezintegraciji prizora i formiranju snažne i samostalne likovne predstave, čije je polazište u stvarnosti a utočište u mašti, shvaćenoj na nimalo sladak pa ni veseo način. U teoriji fantastike već je primećeno da u tom žanru nema hepienda kao u bajci, otuda i drama Šukovićevog prizora.

Sa takvim radovima ovaj umetnik je na drugoj obali od kiča, njega nimalo ne dodiruje ta toliko slavljena popularna kultura. On čezne za čistom likovnošću, u njegovom delu ima duhovnog otpora glupoj svakodnevici, kao neki usamljenik stvara umetnost koja poništava i izvrgava ruglu besmisao televiziomanije i reklamokratije. Odbacujući iluzije svog vremena i avangardu koja se odavno kompromitovala, Šuković se spušta u okna drevnih rudnika mašte da tamo, u tim prebogatim i neiscrpnim žilama iracionalnosti, traga za novim zrnima zlata. Kao da kraljevi i prosjaci promiču njegovim slikama i crtežima, jer čoveka shvata u krajnostima. U dubini duše svakog stvora krije se bogatstvo osećanja, iskustva, nade i slutnje, koje slikar izvlači na površinu. Zato na njegovim delima ima ključnih simbola, od krsta do zveri, od nagog tela do lepog ženskog lika. Ceo svet je ravnopravan pred umetnikom, nema hijerarhije tema ni povlašćenih figura. Crkva, primorska veduta kamenog grada, životinja i ljudski lik podjednako su shvaćeni u produbljenom značenju, sve ima duboki smisao na mozaiku sudbine, istorije i života.

Pojedine figure su sa oreolom, blista beli krug u tami oko svetih likova, ne da da prevlada crnilo. Drugi likovi i figure satkani su od svetlosti, toliko suprotnog načela od mraka, izdvajaju su sijajući u mukloj pomračini, da odmah pomišljamo na predstave anđela.

Razmišljamo o pojedinim ostvarenjima ovog slikara ne bismo li se uputili ka celini, koja je duhovna, možda i sablasna, svakako onostrana. Na nju upućuju krilati stvorovi, aveti iz nekog paralelnog sveta, koji umetnici doslućuju. U čisto likovnom smislu na Šukovićevim slikama i crtežima održava se boj crne i bele, dve ne-boje, antiboje, večni manihejski rat principa. Sukob svetlosti i tame očituje se na skoro svim likovima i telima koje predstavlja, on je umetnik koji stvara iz jedinstva suprotnosti, ne da bi ih pomirio, već što snažnije doveo na površinu dela. Opasni, zubati čovekoliki stvorovi, ljudi-zveri, monstrumi iz zaumnog sveta, duhovi neposustale, možda i razuzdane htonske mašte, tu su da čoveka iz gomile duhovno protresu, trgnu iz sna konzumerizma i kaljuge hedonizma.