POZORIŠNA KRITIKA: Viđeno, zapamćeno, prepričano
U KOPRODUKCIJI sa SNG iz Maribora, Burgteatrom iz Beča i Cankarjevim domom iz Ljubljane, Jugoslovensko dramsko pozorište je premijerno prikazalo "scensku baladu u tri slike", "Te noći sam je video", po romanu Draga Jančara, u dramatizaciji i režiji Janeza Pipana.
Novosti
Kao što u baladi, koja je sklona epskom pripovedanju o moralnim nepoćudnostima glavnog junaka, uz naglašene emocije, biva - doživeli smo dramatičnu, tragičnu sudbinu lepe, obrazovane i ekscentrične Veronike Zarnik (izvrsna Nataša Matjašec Rošker), koju je, po pravilima žanra, stigla kazna za kršenje naloga tradicije, kao u Lorkinom poetskom pevanju.
Da bi dramsko pripovedanje "ušlo u legendu", potrebnu univerzalnost mu je dala višejezičnost (slovenački, srpski, nemački), koja je dopustila da i biće naroda, koji govore tim jezikom, uđe u pamćenje, "u paketu"...
U prvoj slici, pripoveda Stevan Radovanović (ubedljiv i istinit Milan Marić, konjički oficir kraljevske vojske), o fatalnom susretu sa bogatom, obrazovanom i emancipovanom Slovenkom, koju, po naređenju svog nadređenog (Nebojša Ljubišić), nevoljno uči da jaše. To će se, jasno, izroditi u (grešnu) ljubav, ona će ostaviti muža i poći sa Valjevcem u Vranje, na prekomandu.
Njena pojava će izroditi konflikte u zabitoj sredini, opterećenoj tradicijom, i Veronika će se, posle burnog razlaza sa Stevanom, vratiti u Sloveniju, u zamak, svom bogatom, mladom mužu Leu Zarniku (ekspresivan Blaž Dolenc). Naslov se tiče poetske vizije, koju je jedne noći doživeo Stevan, kada se u vojnoj kasarni, posle sedam godina, pojavila Veronika, kao živa.
Posle raskalašnog društvenog života, u kojem su, u njihovom zamku, učestvovali i nemački oficiri, na čelu sa doktorom Horstom Hubmajerom (tačan i vrlo dobar Daniel Ješ), ljubiteljem Betovenove muzike, partizani, na Novu godinu, odvode Veroniku i Lea, i gubi im se svaki trag.
Tako, preostale dve slike bivaju posvećene uzaludnom čekanju Veronikine ostarele, bolesne majke (topla, uvek izuzetna Milena Zupančič), da čuje makakve vesti o svojoj kćeri, za koju veruje da se s mužem sklonila u Švajcarsku i, u poslednjem pripovedanju, moralnu dilemu Jeraneka, sluge na imanju, koga je Veronika zadužila samo dobrim, partizana, sada na kraju života, invalida (neobičan Metevž Biber). On je potkazao Zarnikove, kada je slučajno prisustvovao šetnji Veronike i naciste Hubmajera, posle zabave, pored jezera.
Svi postradaju u ovoj epsko/lirsko/ratnoj baladi, da bi bili primer, koji bi se, predajom s kolena na koleno, zapamtio, kao pouka, pre svega. Uzalud, kaže naša zajednička istorija. Joži, domaćica u zamku Zarnikovih (divna Mateja Pucko) nosi kroz predstavu simbol univerzalne dobrote, koja nema ni vreme, ni boju, koja bi joj dala makakvu senku zlog delovanja.
U predstavi "Te noći sam je video", Janez Pipan širi doživljaj pripovedanja i na pesme, vranjanske, slovenačke, srpske, nemačke... koje peva folklorna Koštana, ili sama Veronika, solo, ili sa drugima. Ima i muziciranja, snega, video-projekcije, kraljevske himne, pucanja i psovanja (srpski), istorije i emocije, "guslanja" i dramske radnje. Četiri i po sata, sa dve pauze, trajalo u JDP.