INTERVJU Pisac Aleksandar Petrov : Brežnjev je hteo da me zabrani

Ono što čitaoce posebno iznenađuje i raduje jeste izuzetna žanrovska raznovrsnost priča: ima elementa krimi proze, horora, mitologije, bajke, erotike, životnih realnosti.

Ovaj razgovor okončan je u bolnici, u kojoj je pisac podvrgnut delikatnom hirurškom zahvatu.

Koji vam je od proznih žanrova ostao najbliži?

- Ne biram ja svoje žanrove prema nekim svojim sklonostima, nego ih biraju moje priče. Mnoge moje priče su žanrovski hibridne. Tako prvom pričom "Dr Haos i Srbin s Menhetna" dominira žanr ljubavne priče. Reč je o ljubavi jednog od dva glavna junaka, jugoslovenskog Švabe Džona Švarckopfa prema ženi njegovog života, Elizabeti koju on zove Azaz, a s kojom se nikada nije lično upoznao. Džon, izvanredan naučnik koji je doktorirao na teoriji haosa, u jednoj kafani je ubio čoveka koji se usudio da je uvredi, i potom odležao mnoge godine u američkom zatvoru. Cela se priča završava ubistvom Džona, koje je izvršio mladi Srbin s Menhetna Đorđe Milin. Njih dvojica rade u različitim firmama u istoj zgradi, u jednoj kuli Svetskog trgovinskog centra. Opisuje se i rušenje obeju kula Trgovinskog centra u terorističkom napadu Al kaide. Uz pomenute žanrove javljaju se trenuci erotičkog između Đorđa i studentkinje-konobarice, takođe u jednoj njujorškoj kafani.

Prisutan je i politički žanr jer se opisuje i polemika između dve srpske iseljeničke grupe o zločinima izvršenim u Jugoslaviji.

Čini se da vas, pre svega, zaokuplja drama koja se, povremeno, odigrava u svakom čoveku bez obzira na to gde i u kom vremenu živi.

- Mislim da je prisutnost drame kako je vi opisujete očigledna i u prvoj priči i u mnogim drugima. U pričama su naročito opisane ljubavne i erotičke veze između muškaraca i žena, mlađeg kao i starijeg doba. Takva je, na primer, priča "Aster prva i Aster druga".

Glavni lik je u prvom delu priče student i fudbaler u Beogradu, a u drugom, srpski emigrant i univerzitetski profesor u Parizu. Obe njegove strasne ljubavi, prvo prema jednoj mladoj Etiopljanki, ćerki etiopskog ambasadora u Beogradu, završavaju se nesrećno, jer mlada pijanistkinja traži da njihova snažna erotska ljubavna veza potisne u drugi plan njihovu profesionalnu budućnost. Možda je najdramatičnija priča "Usna harmonika", posvećena smrti mlađeg Jevrejina u Jasenovcu. Ubice su zaklale Salomona, a njegovu ljubimicu, usnu harmoniku su uništili mecima. Priča se završava progonom muzike već uništene usne harmonike, čime se gotovo uništava život jasenovačkih zločinaca. Ovakav kraj svedoči o fantastici u ovoj knjizi.

I zbirka pesama "Erosova sveska" sva je u znaku erotike i ljubavne strasti. Kako je nastajala ova pesnička knjiga?

- Pisao sam u doba-nedoba virusa korona, u američkom gradu Pitsburgu u kojem je takođe bio ovladao kovid.

Od ove tragične pandemije, koja se i ne pominje u pesmama, činilo mi se da duhovno može da me zaštiti samo poezija i to erotskog žanra. Pisao sam pesme prvo na srpskom jeziku, a zatim ne prevodio, nego smišljao odgovarajuće verzije na ruskom jeziku. Tako je "Erosova sveska" skoro istovremeno bila objavljena i u Beogradu i u Moskvi 2021. Bitne odlike ove knjige su multimedijalnost i intertekstualnost. Uz svaku pesmu objavljena je odgovarajuća umetnička slika čiji su autori veliki svetski slikari uglavnom modernog doba. Na ovaj način naglašavaju se erotski elementi i u pesmama i u slikama.

Autor ste poznate antologije ruske poezije koja je imala veliki odjek u Jugoslaviji, kao i inostranstvu...

- Antologija je imala dva izdanja, 1977. i 2011. Čak i priprema prvog izdanja izazvala je i negativne reakcije naročito u Sovjetskom Savezu. Razlog je bio ne taj što sam celokupnu rusku poeziju sagledao s modernog pesničkog gledišta, nego zato što sam u Antologiju uključio takozvane podzemne pesnike, zabranjene u Sovjetskom Savezu. Njihova poezija je ne samo avangardna u književnom smislu, nego i veoma kritična prema ostacima staljinizma u sovjetskom društvu. Leonid Brežnjev, u to doba apsolutno svemogući lider komunističke partije i sovjetske države, prilikom posete Beogradu lično je tražio od predsednika Tita da ne dozvoli objavljivanje takve antologije.

Kako se spor završio?

- Predsednik Tito nije znao o kakvoj je antologiji reč i preko svog izaslanika iz maršalata uputio mi je zahtev da u kratkoj formi i samo u jednoj kopiji pisma objasnim o kakvom je to književnom delu reč. Napisao sam da kritički odnos zabranjenih pesnika prema sovjetskom društvu tog doba doista postoji, ali da je takva kritika svojstvena ne samo ruskoj podzemnoj poeziji, nego je prisutna i u jugoslovenskoj. I da se posle slučaja "Leta Moskovskog" Mihajla Mihajlova (1964), kada je taj broj beogradskog časopisa "Delo" bio zabranjen, a Mihajlov završio u zatvoru, ipak od takve prakse u Jugoslaviji, ako ne odustalo, onda da je ona bar bila u procesu ublažavanja i svojevrsne demokratizacije (daleko od potpune). Predsednik Tito se očigledno složio s mojim stavom i dozvolio da se Antologija objavi bez ikakvih izmena. Svedočili su mi da je Brežnjev na taj odgovor lupio šakom o sto, a da ga je Tito upozorio da se ne nalazi u nekoj prestonici socijalističkog lagera. Prognan iz Sovjetskog Saveza, pesnik i nobelovac Josif Brodski napisao je o Antologiji da je ona najbolja od svih antologija ruske poezije objavljenih do tada.

PESNIČKA TRADICIJA

VEĆINA pesama ima za moto neki stih Puškina, Rakića, Disa, Miljkovića, Crnjanskog...

- Kao što sam izborom slika želeo da stvorim, iz pomenutih razloga, multimedijalnu knjigu, tako sam i citatima srpskih i stranih pesnika (Rembo, Neruda, Puškin, Oskar Vajld, Leopold Sengor) nastojao da ukažem na pesničku tradiciju, naročito erotičkog žanra, na koju se ova knjiga nadovezuje, a nadam se da tu tradiciju moje pesme i obnavljaju u smislu kako pesničku tradiciju tumače Osip Mandeljštam i T. S. Eliot.

POVRATAK SRPSKE KNjIŽEVNOSTI

Kako stoji srpska književnost u odnosu na ono što se piše u svetu?

- Nikada toliko srpska književnost nije bila značajno prisutna u svetskoj književnosti kao od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina XX veka. U te tri decenije prevedena su dela barem desetak istaknutih srpskih pisaca na mnoge jezike i o njima je pozitivno i s razumevanjem pisano u inostranim medijima, kao i na stranim fakultetima u obliku diplomskih, i magistarskih teza, doktorata i naučnih radova. Početkom devedesetih godina iz poznatih političkih, pa i vojnih razloga, blokirane su gotove sve informacije o srpskoj kulturi i književnosti. Proces uključivanja srpske književnosti je počeo polako da se obnavlja početkom 21. veka i sada je u toku.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU