APOKALIPSA JE NA NAS ZINULA SA SVIH STRANA: Akademik LJubomir Simović o delu "Odbrana Beograda", stvaralaštvu i književnom životu

Sajam knjiga je važan događaj, ali tamo bi morala da bude najvažnija sama knjiga.

Govorimo o tome da nam ova manifestacija nedostaje, a niko ne primećuje da mi više od trideset godina nemamo književni život.

Ovako, za "Novosti", govori književnik i akademik Ljubomir Simović, sa kojim razgovaramo u knjižari "Vukotić Medie", gde se ovih dana družio sa čitaocima i potpisivao novu knjigu "Odbrana Beograda". Simović je najpre pesnik, autor čuvenih drama koje se i dalje igraju u pozorištima širom Srbije i sveta, dobitnik mnogobrojnih književnih nagrada, ali i pisac spreman da iznese svoj stav o aktuelnim zbivanjima.

- Ima dobrih knjiga, ali je teško doći do njih. Situacija je paradoksalna, jer je književno stvaralaštvo u krizi, a imamo poplavu knjiga. Ali, to su knjige u kojima se ne poštuju estetski kriterijumi - kaže nam Simović.

- Kada sam u Užicu učio srednju školu, svake subote ujutru sa drugovima sam odlazio na železničku stanicu da sačekamo beogradski voz. Čekali smo da prodavac novina Vaso iz furgona izvadi "Nin", koji je stizao u malom broju primeraka. Mi smo ga kupovali zbog Mihizovih kritika. Danas je tako nešto nezamislivo.

Već decenijama sklapate svojevrsnu istorijsko-društvenu čitanku o Srbiji, a "Odbrana Beograda" je još jedna u nizu tih knjiga. Niste ostali nemi na našu stvarnost?

- Iako sam daleko od toga da se bavim politikom, još 1981. sam počeo da odgovaram na neka pitanja o onome što se događa u našem društvu. O društveno-političkim temama intenzivnije sam počeo da pišem u knjizi "Galop na puževima", koja je objavljena krajem osamdesetih. Početkom devedesetih sam napisao "Novi galop na puževima", a u vreme bombardovanja pisao sam dnevnik. Pre toga imao sam otpor prema pisanju dnevnika, misleći da je to previše pretenciozno, ali kada je počelo bombardovanje želeo sam da ostavim što je moguće detaljniji dokument o svemu što se događalo. Ponašao sam se kao mikrofon koji snima, ili kao kamera. Beležio sam sve, izostavljajući svoje komentare. Tako je nastala knjiga "Gusle u magli". Potom je došla knjiga "Titanik u akvarijumu", pa "Obećana zemlja" i "Žabe u redu pred potkivačnicom".

Da li ste "Odbranom Beograda" zaokružili tu celinu?

- Bojim se da nisam. Kako se stvari razvijaju i kako često odgovaram na aktuelna pitanja, imam tekstova za novu knjigu. U ovim knjigama ne govorim samo o političkom i društvenom životu, već i o pozorištu i književnosti. U njima ima dosta tekstova o ratovima u kojima se raspadala Jugoslavija, ali pisao sam i o Petru Kralju, Ružici Sokić, Miri Trailović, Steriji, Jovanu Hristiću, Dučiću, Lazi Kostiću, Haroldu Pinteru... Iz tih tekstova se vidi da ih nije pisao čovek iz političkog sveta, nego pisac koji uzima u obzir sve ono što se oko njega dešava, ali ne zaboravlja ono čime se bavi.

Novu zbirku poezije "Riba sa dva repa" najavili ste poodavno, ali je još nema...

- Nikad duže nisam pisao neku knjigu pesama nego sada, možda zato što godine čine svoje ili zato što toliko pažnje poklanjam onome o čemu sam do sada govorio. "Riba sa dva repa", kako sam naslovio knjigu, ime je izmišljene kafane na ušću Save u Dunav, u koju dolaze različiti ljudi sa različitim iskustvima, znanjima, željama i govore na razne teme. Među njima ima i ljudi koji se otvaraju prema nekim novim svetovima, a šta su ti novi svetovi bolje da ne prepričavam. Obećao sam izdavaču Gojku Božoviću da ću knjigu da objavim u "Arhipelagu", da u njega udenem neko svoje ostrvce.

Nama izgleda kao da tu knjigu predugo čekamo. Da li to znači da se borite sa autorskim sumnjama?

- Ne, ali čovek mora da zadrži neki nivo. Otkad sam pročitao Gombrovičev dnevnik, uvek imam u vidu njegov esej "Protiv pesnika". Vitold Gombrovič nije voleo poeziju i negativno je pisao o njoj. Mladim pesnicima savetujem da prvo pročitaju taj esej, i ako izdrže da nastave dalje. Gombrovič je osporavao i Dantea, a nije voleo ni drugu umetnost od koje i za koju živim. To je slikarstvo.

Da li i dalje pišete eseje o slikarima?

- Imam desetak novih. Ne nameravam da ih objavim u posebnoj knjizi, već će biti u trećem dopunjenom izdanju "Čitanja slika", koje će kao i prethodna objaviti Milutin Tasić.

Možemo li da očekujemo i dopunjeno izdanje knjige eseja o piscima?

- "Duplo dno" je doživelo nekoliko izdanja i svako je bilo veće od prethodnog. Poslednje je imalo 700 strana i izgleda da sam tu stao.

Nedavno ste izjavili da tražite ljude među onima koji brane reke. Zašto baš među njima?

- Bilo je pitanje ko bi među političarima mogao da donese preokret, nešto novo i oslobađajuće. Odgovorio sam da takve ljude tražim među onima koji brane reke. Oni se bave konkretnim stvarima, bez ličnog interesa. Ništa nije od opšteg interesa kao odbrana zemlje, vode i vazduha. Zato tim ljudima najviše verujem.

Trenutno živimo u doba pandemije. Da li je strah od apokalipse opravdan?

- Apokalipsa je na nas zinula takoreći sa svih strana. Ona je na neki način i oružje u našim rukama, jer mi ne umemo da čuvamo ni reke, ni vazduh, ni drveće. Ne umemo da čuvamo ono što je važno za naš opstanak. Siguran sam da apokalipsa neće doći iz vasione kao udar. Opasnija je kad dolazi iz sredine u kojoj živimo, a o kojoj ne brinemo. I, ne samo da ne brinemo, nego je svesno iz nekih materijalnih interesa trujemo i uništavamo.

Hoće li nadvladati sebičluk ili solidarnost među ljudima?

- Niko nije prorok pa nisam ni ja, ali moramo da se zalažemo za neku solidarnost među ljudima. Moram da kažem da ne razumem ljude koji odbijaju vakcinu i koji se čak ponašaju vrlo agresivno prema onima koji je propagiraju. Mi smo u tako teškoj situaciji, svaki dan je sve više zaraženih, sve više preminulih i taj broj raste. U srazmeri sa tim koliko opasnost raste, treba da raste i naša odgovornost. Primio sam tri vakcine, ali sam oprezan kao da nisam primio ni jednu. Ne idem nigde bez maske, niti u veliku gužvu.

Događaju se ogromne tragedije. Osećate li strah?

- Ne. Više osećam brigu, u tim sam godinama. Održava me rad, pisanje. Mnogo čitam, uglavnom knjige koje sam odavno pročitao. Često se vraćam Gombrovičevom dnevniku i čitam samo ono što sam pre mnogo godina podvukao. Proveravam njegove stavove i svoj odnos prema njima.

Kada se osvrnete, da li ste zadovoljni ili mislite da ste mogli više i bolje?

- Zadovoljstvo nije prava reč. Zadovoljan sam kad osetim da sam nešto napravio kako treba, ali tome ne pridajem veliki značaj. Moje zadovoljstvo je moja privatna stvar, mnogo je važnija reakcija na ono što sam uradio.

Da li ste zadovoljni tim reakcijama?

- Ne mogu da se žalim.

Novo izdanje "Užica"

NOVO izdanje poznatog Simovićevog romana "Užice sa vranama" objaviće "Vukotić Media".

Sam autor nazvao je ovaj roman "pričom o gradu koja hoće da bude priča o narodu". Užice i njegova istorija koriste se samo kao konkretna pojedinost čija tragička dimenzija prerasta u simboličku sliku univerzalnih vrednosti. To je hronika, koja je povremeno roman, i roman, koji je povremeno hronika.