KNJIŽEVNA KRITIKA: Potraga za domom

Sve što se preispituje znatno je veći bagaž od jednog ranca s kojim junak pripovedač iz Firence dolazi u taj grad, veći od stečene grbe njegovog oca i znatno veći od deponije koja ga dočekuje na putu do Novog Sada. Sve navedeno funkcionalno ukazuje na mesto junaka koje sam pokušava da definiše kratkim (petodnevnim) boravkom u gradu koji mu je, zapravo, uvek izazivao nelagodu, a u kojem se, sada konačno, suočava sa hendikepima svih članova svoje porodice, sa drugačijosti svakog od njih, sa skrivenošću i prećutanošću ličnih istorija koje gotovo sve imaju duplo dno, o kojima se, naravno, oduvek ćutalo.

U tom kratkom i ciljanom junakovom boravku u kojem bi trebalo da se uspostavi određeni red i uzorci povežu sa posledicama, uoči nekakva zakonitost u posve ličnoj priči, istovremeno se, na osnovu sagledavanja određenih udesa i njihovih odjeka, kao i aktuelne atmosfere, pokazuje naličje istorije - rat kao veliko zlo, novosadska racija, proglašavanje narodnih neprijatelja i njihovo streljanje po kratkom postupku, bez suđenja. Tek neki od tih događaja, koji su i te kako uticali na sudbine pripadnika njegove porodice, i ne samo na njihove, predstavljeni su u romanu efektno, na osnovu vizuelnih, zvukovnih i drugih utisaka junaka pripovedača slikara.

Njegovo biće, zauvek dečački osetljivo, beleži osenjenost pojedinih prostora za koje su vezani uvek traumatični događaji koji su na njega kao dečaka ostavljali izuzetan utisak i zapravo proizvodili izvestan vid traume. Oživljavajući sećanja, posmatrajući iznova ta mesta, vraćaju mu se slike dedine surovosti, kako je vešao u garaži svoje ljubimce, pse, kada bi se približili starosti, kao i dedin naum da i sam u starosti, po bakinoj smrti, na istom mestu, na isti način izvrši suicid.

No, to je tek segment složene priče o ljudskim strahovima, hendikepima i kompleksima.

Više od toga na junaka pripovedača su uticali izvitopereni odnosi roditelja, njegov odnos sa njima, pogotovu sa ocem, takođe umetnikom, muzičarem, očev tajni život zabeležen na fotografijama orgija u kojima je učestvovao, njegovo trajno nezadovoljstvo sinom koji nije talentovan za muziku.

Osim zasenčenih mesta, tu su i druge boje, na primer brojnih maminih cipela koje joj predstavljaju fetiš, a koje ne može da nosi zbog jedne kraće noge. Tu je i plava boja njene kese za suze, koja neprestano neprijatno šušti. Na nekoliko mesta u romanu, susrećemo se sa izrazito sugestivnim slikama đubrišta i pacova koji po njima kolaju, kao i uvek neprijatne mirise koji potiču od ljudi - pijanog oca koji ispovraćan hrče, no baš takav, neprijatan miris, osećamo i na kraju romana, a koji je u vezi sa oživljavanjem događaja iz junakove mladosti i pokušajem njihovog obnavljanja, a koji predstavlja izvestan epilog cele priče.

Te pripovedačke odseke karakterišu groteska i naturalizam, a kazuju nam o činjenici da se možemo suočiti s nekim događajima iz prošlosti, kao i sa mestima s kojih smo u svet pošli, možda podsvesno i pobegli, da ih možemo istražiti, da možemo sklopiti mozaik, ali da sve to, zapravo, služi tome da utvrdimo gde više stvarno ne pripadamo, a gde nam stvarno više nije dom, a gde jeste.

On je, kazali bismo nakon čitanja ovog romana, ipak tamo gde su boje, mirisi i zvukovi izraz mira i harmonije. On je tamo gde se prošlost, konačno, može uredno spakovati u fioku - koja nema nikakvo duplo dno.

Bez patosa, žala i besa - u povratku Firenci i sebi - junak pripovedač pokazao nam je kakve su i koje su moći umetnosti - jedne od boljih čovekovih tekovina.