VELJKO SE VRAĆA SA KAMČATKE I POZNAT JE U SVETU: Gordan Kičić o nastavku autorskog projekta "Mama i tata se igraju rata", ulogama...

Poznati glumac producira, piše scenarija, a odnedavno i veoma uspešno režira. Posle skoro četvrt veka glumačke karijere, prvi put je stao "iza kamere" i seo u rediteljsku stolicu. Kičićev debi, dramsku komediju "Realna priča", gledalo je više od 70.000 ljudi u bioskopima, preko dva miliona na televiziji, a dostupan je i celom svetu na platformi "Amazon prajm". Usledila je desetodelna serija "Mama i tata se igraju rata". Režiju je potpisao sa Vladimirom Tagićem, a sa grupom autora i scenario koji je proglašen najboljim na ovogodišnjem FEDISU. U međuvremenu, Kičić je u serijama "Porodica" i "Jovanka Broz i tajne službe", kao i filmu "Pucnji u Marseju", igrao istorijske ličnosti.

Priče iz naše istorije malo koga su ostavile ravnodušnim i o njima se mnogo polemiše. Više o tome, kao i Veljku, Jadranki i drugim akterima popularne serije, koji se uskoro vraćaju na male ekrane, priča za "TV novosti".

- Prva nedelja snimanja završena je uspešno, a očekuje nas deset nedelja rada za deset epizoda. Glavni scenaristi su Gvozden Đurić i Marko Manojlović, a ja sam bio saradnik na scenariju. Režiramo Mina Đukić, Marko Manojlović i ja. Kreator sam serije i producent. U produkciji učestvuju Snežana van Hauvelingen i Ivan Krstović sa kojima radim već godinama.

Na kraju prve sezone ostavili ste nam lepu vest - Jadranka, koju igra Nina Janković Dičić, je u drugom stanju, ali glavni junak Veljko, kog tumačite, otišao je na daleki istok Rusije. Šta i koga ćemo videti u drugoj sezoni?

- Prošle su tri godine od Veljkovog odlaska na Kamčatku, i on se vraća u Beograd povodom nečega što ne mogu sada da otkrijem. Gledaćemo deset epizoda koje će se manje-više dešavati u deset filmskih dana. Jedna epizoda je jedan dan u životima junaka. Scenario smo pisali godinu dana i veoma sam zadovoljan kako je ispao.

Vaš junak je predstavljen kao ne baš uspešan glumac. Da li ste mu sada promenili "etiketu"?

- Ne mogu da pričam unapred, ali Veljko je sada svakako planetarno poznat, bolje stoji finansijski, ali... To nije najvažnije u životu. Biće to neočekivano putovanje. Vodili smo se premisom da svim likovima damo ono što su želeli u prvoj sezoni. Ostvarili smo im sve želje, ali pitanje je da li je to zaista najvažnije u životu.

Hoćete da kažete da nismo uvek ispunjeni kada ostvarimo to što smo želeli?

- Tako je. Gađate, gađate, pogodite, i - šta onda?

Jeste li i sami razmišljali o tome "šta onda"?

- Ništa, idemo dalje. Glavno pitanje druge sezone serije "Mama i tata se igraju rata" je životni balans. Šta znači imati ravnotežu profesionalnog i privatnog, ispunjenja svojih i tuđih želja...

I vi ste glumac. Jeste li nešto dokučili na te teme?

- Ne, ne, ne. To je nedokučivo. Možete da slušate sebe i da pratite svoj osećaj, ali ne smete da zaboravljate da nije samo jedno važno u životu. Mnogo je detalja između kojih treba napraviti balans, a to je u životu najteže.

U čemu nalazite ispunjenost i sreću?

- Nalazim je onda kada pokušavam da držim stvari u ravnoteži, kada uspevam i nešto privatno da radim, kada sam sa porodicom, i kada sam sa njom dobar, u smislu da sam koncentrisan, da sam tu i mentalno, ne samo fizički. Kada uspevam da nađem kvalitetno vreme za prijatelje. To ne zvuči kao nešto posebno, ali današnji život je malo brži nego što možemo da postignemo, i onda treba "povući ručnu" i videti šta su nam prioriteti.

A u glumi? Gde nalazite zadovoljstvo posle toliko godina u profesiji?

- Bavim se projektima koji me privatno ispunjavaju. Pisali smo godinu dana, putovanje sa junacima bilo je uzbudljivo. Poslednje tri ili četiri godine bavim se nečim što me veoma ispunjava, jer je to nekako moje, naše, serija koju smo mi i pravili. Imam sreće da se time bavim - da i smišljam, i režiram, i glumim.

To, naravno, nije jedino što radite. Gledamo vas na RTS u igrano-dokumentarnoj seriji "Jovanka Broz i tajne službe". Da li je verodostojnost bila poseban izazov u ulozi Aleksandra Rankovića?
- Nisam imao puno prilike da ga gledam. Postoje dokumentarni snimci, bilo je filmskih snimaka i audio govora, ali on nije mnogo govorio javno. Nisam pronašao mnogo snimaka sa kojih bi mogao da ga verodostojno "skinem". Kada je smenjen, više se nije pojavljivao u javnosti. Prepušteno mi je da probam da se snađem i dočaram ga.

Koliko vam je bila interesantna sama priča o Jovanki Broz?

- Veoma je zanimljivo da se rekapituliraju neki doživljaji iz bivše Jugoslavije, koji su refleksija onoga što smo doživeli devedesetih - i kako je ta zemlja sastavljena i kako je vladala neka emocija u svemu tome, kao i njen raspad... Zanimljivo mi je iz lične perspektive da sagledam šta se sve dešavalo, i onda vam je mnogo šta jasnije. Bilo mi je veoma uzbudljivo da pročitam to što sada gledate i da učestvujem u tome.

Nameće se pitanje da li smo naučili sve istorijske lekcije koje smo mogli.

- Naravno da nismo. Ovde postoji trend da sve počinje od sad. Uopšte nemamo svest o prošlosti, o tome zašto je nešto izgledalo ovako ili onako. Po tome smo posebni.

Imamo priliku da sagledamo raniju istoriju, a na nju se nadovezuje serija "Porodica" čija tema je stara "samo" dve decenije. Koliko je bilo teško "izneti" lik živog političara Branislava Ivkovića?

- Bilo je interesantno iskustvo igrati čoveka koji je živ i o kome ima mnogo dokumenata. Svi mi stariji svedoci smo tih događaja u danima hapšenja Slobodana Miloševića, i svako ima svoju emociju prema toj priči... Ta inscenacija je viđenje Bojana Vuletića, jer to nije dokumentarni film, već igrana serija zasnovana na istinitim događajima. Zato sam se trudio da se lišim bilo kakvih predrasuda, ne o Branislavu Ivkoviću, nego generalno o likovima, i da "uđem punom nogom", što znači da morate da odbranite junaka, da odbranite lik, da nemate komentar ni na jedan događaj. To je baš bio izazov za mene. Mislim da sam u tome uspeo.

Serija je emitovana početkom godine, na godišnjicu dešavanja kojima se bavi, i reakcija javnosti bila je velika. Sad, kad je prošlo nekoliko meseci, kakav je vaš utisak o svemu?

- "Porodica" je odlično prošla i zamešala je javno mnjenje. Svi su se javili da nešto kažu, što je dobro. Pristupili smo ozbiljno dramski toj temi. Meni je bilo uzbudljivo da vidim Slobu i Miru, i sve te likove koje smo gledali na televiziji. Nikog od njih nisam poznavao, a ne znam ni danas. Neki istorijski događaji imaju odjek i jak eho i u današnjem vremenu, a još je mnogo interesantnih ličnosti iz naše skorije prošlosti koje bi bilo zanimljivo videti.

Vratili ste se još jednom važnom istorijskom događaju kroz ulogu u filmu "Pucnji u Marseju", koji se prikazuje u bioskopima. Kakvo novo svetlo ovo delo baca na ubistvo kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića?

- Igram francuskog advokata koji je bio prvi branilac trojici osumnjičenih za ubistvo. Postoji igra otkrivanja ko je taj čovek bio, ko je njega angažovao i zašto je vodio slučaj baš na određen način. Uranjanje u istoriju u ovom filmu savršeno otkriva istorijski kontekst događaja iz tog vremena koji su vam onda jasniji. Glumci u rolama istorijskih ličnosti svedoče, odnosno daju intervjue. Tako saznajemo njihov pogled na tadašnja zbivanja, što svrstava film u pseudodokumetarce.

Videćemo vas i u filmu Dušana Kovačevića "Nije loše biti čovek", kojim se kultni reditelj posle 18 godina vraća na bioskopsko platno.

- Zar je toliko prošlo?! Kada me je Duško Kovačević pozvao, nisam pitao ni šta, ni gde, samo sam rekao "naravno, učestvujem". Bilo mi je veliko zadovoljstvo što sam imao priliku da radim sa njim i da se družimo, diskutujemo i napravimo priču koju je napisao. Neposredno pre korone završili smo snimanje i još nisam gledao film. Igram pevača Ranka Belog i snimao sam i muziku za film. Nekoliko numera sam otpevao sa Lenom Kovačević i Momčilom Bajagićem Bajagom. Prvi put sam tako nešto radio, iako privatno pevam.

Ovaj film pokušava da odgovori na dva egzistencijalna pitanja - "Ima li života posle smrti?" i "Ima li života pre smrti?", kako je rekao Duško Kovačević.

- To je ozbiljna premisa koju on postavlja. Ovo su neka od pitanja koja njega veoma zanimaju i o tome je film. Mislim da će publici biti i duhovito i smešno i tragično i srceparajuće. Duško je majstor u tome.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU