KNJIŽEVNA KRITIKA: Svest o najstrašnijem zločinu

Ukoliko razmotrimo generacijski raspon umetnika koji u centar nekih od svojih dela stavljaju tu temu, kao i hronologiju publikovanja tih ostvarenja, možemo se u duhovnom smislu ohrabriti. Osim stvaralaca nešto starije životne dobi, koji su tom strašnom istorijskom periodu bili bliži, a čiji su neposredni preci stradali u NDH, toj temi, prilično skrajnutoj - iz društveno-političkih razloga, ali i zbog pošasti zaborava koji je, doduše, ideološki podstican (nekih šezdesetak godina i više) - vraćaju se i pripadnici srednje i mlađe generacije naših stvaralaca.

Ta dela, po pravilu, zasnivaju se na istorijskim izvorima i svedočanstvima, na pričama pojedinaca, koje su neretko zastupljene uz umetnički tekst, kao što je slučaj i sa knjigom Jelene Kovačević. I dok čitamo takve knjige, ili posećujemo izložbe posvećene stradalnicima, snažne emocije i činjenica da smo bića kulture, gotovo da nas dovode u totalnu nevericu i proizvode utisak da čitamo dela koja pripadaju fantastici - zato što pored svih naših stečenih znanja najčešće nismo spremni da poverujemo u to šta čovek može učiniti čoveku, kao ni u to da zlo u njemu, izgleda, kao da ipak preteže. U to se uveravamo uviđajući kontinuitet nekažnjenog zla hrvatskog nacizma i šovinizma, njegovu vitalnost oličenu u "Bljesku" i "Oluji", devedesetih godina 20. veka, kao i u brojnim, vrlo učestalim manifestacijama običnih građana Hrvatske, ali i činjenicu da se "Oluja" slavi kao državni praznik u toj zemlji.

U svetlu navedenog smatramo da je važno, osim estetskih vrednosti tih dela, sagledati još nešto - za našu kulturu sećanja, ali i za samu umetnost i duhovnost - veoma važno: to je pristup umetnika kolektivnom istorijskom pamćenju, kao i njegova stvaralačka namera.

Svako ko je u centar svog dela stavio strašne ustaške zločine, očigledno je - nije stavio mržnju. O tome piše, sa odmakom i mirom, i najstrašnije činjenice i/ili sopstvena osećanja i umetničku nadgradnju tih strašnih istina, Jelena Kovačević. Neki od autora pristupaju eshatološki, ali morali bismo imati na umu - nema oprosta bez pokajanja, i to se staro i važno znanje ne sme nikako skrajnuti. Na to nas delikatno, ali eksplicitno opominje i prof. dr Mira Radojević koja je za knjigu Jelene Kovačević napisala predgovor:

"Najzad, književnost svojim čitaocima šalje ubedljivu etičku poruku, a na tvrdnje po kojima i zločinci zaslužuju hrišćanski oproštaj odgovara podsećanjem da uslov oproštaja predstavlja pokajanje."

Reči Mire Radojević moramo svi dobro upamtiti, ma čime da se bavimo u oblasti humanistike i umetnosti, a sa svešću o najstrašnijem zločinu u istoriji čovečanstva.

Trebalo bi da o tome stalno i iznova čitamo, a možemo možda početi s knjigom "Stradanje" veoma mlade Jelene Kovačević.