NIKOLA MILOŠEVIĆ I CENZURA: Nikada nije pripadao nijednoj od vladajućih i večitih elita u našem društvu

Strah, osećanje nesigurnosti, potresi životnog tla, kao da najlakše mogu biti umanjeni ukoliko nam je pred očima trajnost ustanova koje preživljavaju revolucije i pokolje, reformatore i restauratore, države i vojske, diktature i demokratije, junake i kukavice, rodoljube i izdajnike. No, ponekad je kriza - kao sad i ovde - toliko duboka da se ustanove, kao po nekom nevidljivom redu, počinju urušavati. Šta čoveku tada ostaje?

Stihija savremenosti nezadrživo je učinila da sve ustanove našeg društva - od vlasti preko javnosti do crkve - izgube mnogo od svog ugleda i autoriteta, dostojanstva i nasleđa. U njima ne kopni samo javna moć niti znak uspeha nego i svest o vrednosti. Šta nam, dakle, ostaje?

U ovakvim vremenima, ljudi svoj pogled okreću pojedincima. Jer, kada je brod u oluji, osmotrivši kapetana kako neuspešno kormilari, pomišljamo na one koji bi mogli biti orijentir, ali ih više nema. Tu pojavu je - zagledana u istorijsku tamu prve polovine XX veka - Hana Arent obrazložila tvrđenjem "da i u najmračnijim vremenima mi imamo pravo da očekujemo neko osvetljenje, i da ono može manje da potiče od teorija i ideja nego od nesigurne, treperave i često slabe svetlosti koju neki muškarci i žene u svojim životima i delima zrače pod gotovo bilo kakvim okolnostima i prosipaju u okvirima datog im vremena na ovom svetu." I kad takvoj svesti nismo dorasli - kao kultura i kao javnost - ona je, štaviše, neophodna da bismo uopšte razumeli šta znači okolnost da je postojaoneko tako osoben i izuzetan, inokosan, tako sam u poplavi sveta, kao što je Nikola Milošević.

U njegovu bistu, koja je postavljena u središnjem holu Filološkog fakulteta, kao rad Drinke Radovanović, utisnuta su dva detalja koja odslikavaju nešto sasvim lično, gotovo privatno, što se poklapa sa njegovom duhovnim likom i, čak, mestom u srpskoj kulturi.

Odsustvo kravate: u učionicu je ušao u sivom sakou, sede i nemirne kose, bez podsetnika, stavivši sat ispred sebe, tiho otpočevši tačno tamo gde smo stali prošli put, sa citatima iz glave, sa mislima u glavi. Pogled iskosa: originalno sagledavanje stvari, neuklopljeno u vladajuće mišljenje, bilo ono koje je nametano ideološkim granicama vremena, bilo ono koje je zadato vekovnim okvirima kulture, čudesan i napet spoj iracionalnog i racionalnog u mišljenju i ponašanju, katkad i protivrečan, poput apela koji podrazumevaju borbu za slobodu i setne svesti o nezaustavljivom prostiranju nužnosti u čovekovoj sudbini.

Bio je mislilac na pozornici: u duhu, u gestu, u politici. Intelektualno - ogledao se u području filozofije, psihologije, književnosti, istorije ideja; moralno - prepoznavao se u zastupanju liberalnih i demokratskih uverenja u komunizmu, u kritici komunizma, u postkomunizmu; pedagoški - ličnim primerom je upućivao poziv mladim ljudima da slobodno misle; usamljenički - i kada je možda to hteo, nikada nije pripadao nijednoj od vladajućih i večitih elita u našem društvu: ni u vreme komunizma, ni u postkomunizmu.

U naše vreme je potrošeno mnogo reči da se - pod sintagmom cancel culture - opiše jedna davnašnja pojava: cenzura. Začuđen što ga je pratila takva sudbina, Nikola Milošević je o njoj ostavio dovoljno svedočanstava. Kako se to događalo da - u izveštajima sa književnih promocija - RTS do 2000. godine uspe da prikaže samo njegove cipele, a posle toga - ni njih? Zašto je Studio B bezuslovno - posle 2000. godine - ukinuo dijalošku emisiju s njim? Zašto su ga građanski i demokratski omladinci čak i fizički zlostavljali na promociji jedne knjige svih tekstova o Zoranu Đinđiću? Zašto je "Politika" odbila da objavi njegov demanti izveštaja koji je podastrla svojim čitaocima?

Zašto su gotovo svi - SANU, SFD, Katedra za opštu književnost - ostali nemi pred nasiljem koje se očitovalo u ispisivanju reči "idiot" na njegovim kućnim vratima? Zašto je "Danas" izostavio njegovo ime sa spiska onih koji su predavali na Katedri za opštu književnost? Tada je proročki rekao: "Sa cenzurom u Evropu". Tako smo i stigli do cancel culture: i danas usavršavamo taj mehanizam. Zašto je "Politika" odbila da štampa konvencionalni prikaz njegove knjige? Zašto mu je 1998. godine, postavljen od stranke čiji je generalni sekretar bio sadašnji srpski predsednik, dekan Filološkog fakulteta pismenom objavom zabranio da uđe u zgradu?

On je to tumačio metafizičkim poklapanjem karaktera i sudbine: unutrašnjih impulsa jedne ličnosti i spoljašnjih činjenica njenog života. To bi se moglo tumačiti poklapanjem psiholoških i kulturoloških činjenica našeg života. Psihološki: onaj talog istine o nama kakvi smo bili u brojnim situacijama sa nekim izuzetnim čovekom, iznenada i naglo izbija u svoj silini u času kada on više nije živ. Tada se zbiva preokret: kao da strašno volimo što je neko takav umro i radost zbog njegove smrti - koja je bezinteresna i spontana radost nastala usled neobrazloženog likovanja pobedničkog života u nama - izlivamo u nesputano oduševljenje njegovom ličnošću. To je oduševljenje oslobođeno cenzure, jer nastaje post mortem.

Kulturološki: posmrtno oduševljenje postaje upotrebljivo. Jer, subverzivnost jedne egzistencije biva prikrivena njenim poslednjim izneveravanjem, budući da se uklapa u sadržaje čiju je vrednost uvek osporavala. Tako je i u nedavnim izveštajima "Politike" i "Večernjih novosti" o otkrivanju njegove biste: on je slavljen, neki od učesnika su prećutani. Bio je to pouzdan znak da su živi.

I: da je mehanizam u pogonu cancel culture u postmodernom dobu. Ponekad je izgledalo da je Nikolu Miloševića pogađala ova strategija javnog poništavanja. Živeo je sa predstavom da vrednost obavezuje javnost da je poštuje. Nije shvatao da javnost - oličena u sitnim dušama koje brišu njegovo prisustvo - stvara vrednosti koje su joj potrebne. Sada je sve to postalo beznačajno: u kamenim konturama njegovog lika možemo potražiti pečat duha koji zauvek ostaje na materiji. Jer, ostvarila se jevanđeoska reč: "Svetlost svetli u tami. I tama je ne obuze."