ŽIV SAM JER SAM GADLJIV NA KELJ: Jovan Rajs, unuk i naslednik čuvenog knjižara i izdavača Gece Kona, o stradanju svoje porodice u holokaustu

Govori ovako, u ekskluzivnoj ispovesti za "Novosti", Jovan Rajs, profesor emeritus sudske medicine i pisac iz Švedske, koji je, sa sestrom od strica Maricom Rajs, jedini od cele familije Gece Kona preživeo Holokaust.

Njegovi roditelji Hugo i Jelisaveta-Eržebet, kao i brat Đurica, zatim bake i deke sa majčine i očeve strane, baš kao i čuveni knjižar Geca Kon, njegova supruga Luiza, obe kćerke i sestre, ubijeni su tokom Drugog svetskog rata. Tadašnji Petrovgrad i uopšte Banat, prvi su u celoj okupiranoj Evropi bili "judenfraj" - "oslobođeni od Jevreja". Od 1.278 zrenjaninskih Jevreja, rat je preživelo samo 38.

Kako izgleda život posle Holokausta i da li je i kako moguće zaceliti se, Jovan Rajs i njegova supruga Dina, arhitekta i spisateljica rođena u Rumi, koja je takođe preživela Holokaust, opisuju u knjizi "Vratiti se u život", u izdanju "Trećeg trga".

Tri nedelje pošto su nacisti ušli u Petrovgrad, 14. aprila 1941. godine, Jevreji su morali da se presele u sabirni logor, na mestu predratne kasarne. Među njima je bila i porodica Rajs. Tu su ostali od maja do 18. avgusta, kada su ih poveli do Begeja, pa odatle brodovima za Beograd.

- Već 19. avgusta nemačke novine su objavile da je Banat prva "judenfraj" oblast u Evropi, pre Poljske - priča Jova (kako voli da ga zovu) za "Novosti". - U Beogradu, muškarce, a među njima i mog oca, stričeve, ujake i dede, odveli su u logor Topovske šupe, na Autokomandi. Prvo su raščišćavali ruševine posle bombardovanja, a onda su rekli da ih vode na selo, da rade. Sećam se kako smo mama, brat i ja stajali na Autokomandi i mahali im dok su bili na kamionu. Tek posle rata saznaću da su odvedeni ne u drugi logor, kako smo mislili, već na streljanje. Imao sam tada osam godina.

Jova je sa bratom i majkom stanovao u iznajmljenoj sobici na Autokomandi, a pre toga neko vreme u garaži vile jedne od kćerki Gece Kona, na Senjaku. Danas ne zna da li je to bila Malvina ili Elvira.

- Bila je to divna vila u kojoj su nas zvali na ručak. Sećam se velikog stola, belog čaršava, porcelanskog servisa. Jednom je za ručak bio kelj. To je jedino jelo koje nisam jeo. Majka mi je šapnula da moram, da se tetka ne naljuti. Međutim, kako sam pojeo, tako sam odmah tu, za stolom, sve ispovraćao u tanjir. Tetka se jako naljutila i posle dva-tri dana rekla da ne možemo više tamo da stanujemo. Neverovatno, ali to mi je spaslo život. Tri dana pošto smo se iselili, Nemci su došli po tetkinu porodicu. Streljani su u mestu Jabuka, kod Pančeva - seća se naš sagovornik.

U decembru su preostali Jevreji, žene i deca, dobili nalog da se jave na Sajmište. Majka je Jovu ostavila kod tetke Juce i njenog muža Brace, Srbina, a ona je sa jedanaestogodišnjim Đuricom pošla s druge strane Save. Rekla je da će mlađi sin kod tetke biti preko zime, a kad dođe proleće, zameniće se. Đurica će kod tetke, a Jova na Sajmište. Do ove "razmene" nikada nije došlo, jer je većina Jevreja sa Sajmišta ubijena u specijalnim kolima - gasnim komorama, "dušegupkama", do maja 1942. Među njima su bili i Jovina majka, brat, bake, tetke...

On je od decembra 1941. do oktobra 1942. bio kod Juce, a tog leta i kod nekih seljaka, u Batajnici. Onda su se Juca i Braca vratili u Petrovgrad. Jova nije mogao sa njima jer su ga svi znali i bilo je rizično.

- Braca me je odveo do Čoke i sam sam, skelom, prešao preko Tise, u Sentu, kod mamine sestre od tetke Ancike. Posle nekog vremena, poslali su me u Segedin kod bakine sestre Roži-neni i njenog muža Marksi-bači, Martona Vajsa. Sa njima sam živeo i prošao kroz logore do kraja rata. Bila je to mamina tetka. Tako smo je i zvali Roži-neni, tetka Ruža. Nemci su 19. marta 1944. ušli u Segedin i svi Jevreji iz okoline, uključujući i Bačku, morali su da se presele u geto.

Odatle je jedan transport otišao direktno za Aušvic. Drugi je krenuo, ali su u Slovačkoj partizani digli prugu u vazduh, pa je voz vraćen ka Austriji, a treći, u kom je bio Jova sa rođacima, išao je direktno za Austriju, u Štroshof, blizu Beča. Odatle su ga poveli u blizinu grada Haga, gde su ih, sve dok nije došla zima i zaledila zemlja, držali u radnom logoru u kom su kopali zemlju za pravljenje cigle. Na zimu su svi prebačeni u logor Bergen-Belzen. Tu je sreo i nekoliko dece koju je znao iz Petrovgrada. Kraj rata dočekali su u Terezinu (Terezienštatu), čuvenom logoru i zatvoru, u kom je bio zatočen i umro Gavrilo Princip.

- Rusi su nas oslobodili 8. maja, bukvalno poslednjeg dana rata - kaže Jova.

Naš sagovornik je najmlađi logoraš koji je vodio dnevnik tokom boravka u Bergen-Belzenu. Taj dnevnik se danas čuva u Nemačkoj, u muzeju. U vreme kada ga je vodio, imao je 11 godina. Tek posle rata naći će delo "Lager", koje je pisao njegov brat Đurica, takođe u vreme kada je imao 11 godina, o životu u zrenjaninskom logoru. "Lager" se danas čuva u Muzeju Holokausta, u Vašingtonu.

Posle rata Jovan se vratio u rodni grad, kod tetka Juce, a zatim se odselio za Beograd, gde je završio medicinu i osam godina radio na Institutu za sudsku patologiju Medicinskog fakulteta. Bio je tih, povučen i depresivan mladić kada je u Rovinju upoznao Dinu, 1955. Tamo su poslata jevrejska deca na more. Dina je imala 17 godina i bila vrlo odlučna, čime je privukla Jovinu pažnju. Prvi put su se poljubili 12. decembra 1956. i od tada se nisu razdvojili. Šezdeset osme odselili su se u Švedsku.

- Nisam mogao da živim u Beogradu, sve me je podsećalo na porodicu. Na Autokomandi bih video oca i kako mu mašemo. Na Bajlonijevoj pijaci bih video Đuricu, kako nosi neke korpe da zaradi koji dinar. I majku sam svuda viđao. Noću sam se budio vrišteći, imao sam košmare. Morao sam da se odselim u neku mirnu zemlju. Hteo sam da idemo u Australiju ili na Novi Zeland. Dina je predložila da odemo kod njene tetke u Švedsku, da bi bila bliže roditeljima, u Jugoslaviji - priča Jova.

Rajsovi su dobili dve kćerke, unuke, radili su u struci, ali su, kako kažu, u potpunoj tišini nosili sećanja iz rata "u zatvorenim, nevidljivim rancima". Njihovu težinu osećali su i danju i noću, u slobodno vreme i dok su uživali u deci i unucima. Pošto su otišli u penziju, rešili su "da otvore rančeve" i sećanja su počela da oživljavaju. Tada su odlučili da pišu o iskustvima u vreme Holokausta. U poslednjih 20 godina, od kada su u penziji, drže predavanja u školama, crkvama, udruženjima, bibliotekama... Cilj im je ne samo da mlade upoznaju sa strahotama Drugog svetskog rata, već i da ih osnaže da lakše izdrže teške i traumatične događaje u životu.

SUSRET SA RODNIM GRADOM

PRETHODNA knjiga Jovana Rajsa "Opunomoćnik ućutkanih" izašla je u Srbiji 2007. Jova je tada otputovao u Zrenjanin, gde su se okupili preživeli Jevreji, njih desetak, tu rođenih, a koji danas žive na raznim stranama sveta. Popeli su se na most u centru grada i sa njega je Jova bacio u Begej venac. Kada je došao na godišnjicu mature, dugo je hodao zrenjaninskim ulicama, obilazeći mesta svog detinjstva. Njegova kuća je srušena, na mestu očeve knjižare je prodavnica tekstila, a na mestu nekadašnjeg jevrejskog groblja - autobuska stanica.

KAMEN SPOTICANjA

U ZRENjANINU je letos, ispred pet sačuvanih jevrejskih kuća, postavljeno "kamenje spoticanja" u znak sećanja na stradale u Holokaustu. "Stolperstaini" tada nisu stavljeni kod mesta gde su nekada živeli Rajsovi, u Zmaj Jovinoj ulici. U Jevrejskoj opštini u Zrenjaninu kažu da su prikupili novac i da će uskoro ove simbole stradanja postaviti na još dva mesta - blizu bivšeg doma Rajsovih i kod kuće porodice Vagi, prvog zrenjaninskog apotekara.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU