ZAŠTITA SRPSKOG JEZIKA I ĆIRILICE: Sigurne tragove našeg ponosa ne smemo pustiti da zarastu u gusti zaborav

I, neverovatno je, koliko je puta naša prošlost, posebno kao opomena, bila u pravu, mnogo puta nas je spasavala ili nam pružala nekakvu vremensku distancu kako bi stali na pravi put. I sada je još jedna prilika da joj se vratimo, možda i sa pijetetom, sa dubokim naklonom. Iz naše svetle prošlosti, do ovih vremena, a za svoju sigurnu budućnost ćirilica je dala jasnu najavu u dalekoj istoriji. Na braniku ćirilice treba vazda biti, a na početku ćirilice, znamo ko su bili i zauvek ostali.

* * *

Kada su Turci 1458. konačno zauzeli manastir Manasiju, opljačkali su ga i zapalili biblioteku. Manastir je bio simbol duhovnosti, stecište prevodilaca, pisaca, prepisivača, letopisaca, živopisaca umnih i darovitih ljudi onog vremena. Nije lako bilo sačuvati pred najezdama osvajačkih hordi duhovna blaga, skriti ih, odneti ih i na sigurno pohraniti da se očuvaju. Kako ko naiđe u svom pohodu htedoše i narod, veru, jezik, pesmu i glas uništiti, pokoriti, porobiti, satrti. Po osvajanju utvrđenja manastirskog, kaluđeri se raziđoše, u Srem na Frušku goru - Manastir Krušedol, u Vlašku, Rusiju, jedan deo niže po Srbiji, a ređi pođoše u Rumuniju, Bugarsku i Makedoniju, gde su još mogli naći svog sigurnog utočišta. Išli putevima i bespućima, nisu nosili tovare hrane i bačve pića, imali su na savesti velika duhovna dobra korisna narodu koja je trebalo sačuvati i po cenu života.

Gde smo mi danas, na kojim i kakvim drumovima? Postoje obeleženi putevi trgovine, svile, vina... kao nekakve manje značajke u našem savremenom životu. Imamo davno trasirane puteve ćirilice, neobeležene ali znane, imamo sigurne tragove našeg pismena, našeg govora, našeg ponosa. Ne treba dozvoliti da zarastu u gusti zaborav.

* * *

Nešto dana pre Male Gospojine 2021. godine, jutro skoro kao i svako drugo redovna ritualna šetnja do obližnjeg kioska sa štampom i načičkanim sitnicama potrebnim ali i korisnim za potkusurivanje sa kupcima kojima treba vratiti novčani sitniš, pa dobro dođe ako to već može jedna žvaka, bananica, upaljač, bilo šta. Redovno uzmem dnevne novine, uz nekoliko pozdravnih reči prodavačici, i odem. Sada zastadoh, i što nikad do tada nisam činio gledam netremice u rasprostrti izbor štampe.

- Komšija, nisu valjda prodate sve?

Naže se i promoli glavu prodavačica, kroz ono malo tesnog prozorčeta našeg jedinog kioska u ulici.

- Ne brinite, ima novina i za mene.
- Da nije neko nešto tu "napravio"?
- Nije. Gledam u svoju temu.
- Kakvu temu? Da nisam ja nešto zabrljala?
- Eh, komšinice vaše je tu iza pulta, a naše je ovo što se vidi.

Od petnaestak novina koje stižu redovno, samo nekoliko njih štampano ćirilicom istrajavaju u vremenu i nevremenima: beogradski listovi "Politika" 118 i "Večernje novosti" 68 godina izlaženja, "Dnevnik" - Novi Sad 79, "Sremske novine" - Sremska Mitrovica 62 godine. Listovi s tradicijom, listovi heroji u borbi za očuvanje nacionalnog jezičkog identiteta - ćirilice. Na kiosku i knjige, blaga prevaga, ali ipak prevaga u korist latinice. Eh, šta bi nam rekli kaluđeri, monasi, đakoni, polaznici prve generacije Resavske škole Manastira Manasija i despot Stefan Lazarević, pre dobrih šest vekova? Prekor bi sigurno zaslužili, jer blago koje su nam ostavili veće je i sjajnije od zlata i svega pozlaćenog. Ono se nosi na duši, a greh može da se sačini baš iz duše. Možda bi nas i sam despot uputio da kao naum uzmemo njegove "Dušepoležnoje spasenije" i "Mudrost i proročenstvije".

Za malu popravku ličnog raspoloženja pronađoh u internet-traganju podatak da je na osnovu rukopisnog blaga Resavske prepisivačke škole napravljeno nekoliko "fontova" - digitalnih tipografskih pisama. I to je delo mladih ljudi, studenata Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu i Akademije za likovnu umetnost i oblikovanje u Ljubljani - Slovenija. Iako šestvekovno udaljeni, generacijski su bliski polaznicima Resavske prepisivačke škole.

Daleko od matičnih korena ćirilice, svakog četvrtka na 32 strane izlazi "Srpski glas" - jedine novine na ćiriličnom pismu u Australiji. Poruka ovog lista koji izlazi punih trideset godina je jasna: "Kao jedini ćirilični list u okruženju gde je asimilacija stanovništva veoma izražena, naša misija ostaje očuvanje srpske kulture među mladim generacijama Srba rođenih u Australiji, a pre svega borba da ćirilično pismo ne padne u zaborav. Iz svih ovih razloga se borimo da "Srpski glas" bude glas svih Srba u Australiji." Redakciju lista čine novinari iz Melburna, Sidneja, Adelajda, sa Novog Zelanda, iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Skoro da je nezamislivo da u dominaciji latinice, kao malo ostrvce s ponosom izvire, "Srpski glas" uočljiv zbog samog pisma, jedne ćirilične novine boreći se ravnopravno u konkurenciji sa neravnopravnima. Nekako sve to deluje kao kad se na okupu nađe njih 50.000, ali kad god je to moguće, začuje se i stotinu glasova nekog drugog jezika, koji u tim trenucima zazvuče kao i glasovi one većine.

Ako je išta u našoj bogatoj istoriji imalo trnovit put, onda je to naše pismo ćirilica, od samog izlaska na videlo, od samog postanja, putem održanja, promena i reformi izgleda, značenja i jednostavnosti do savršenstva koje danas ima, čemu se drugi narodi dive. Da ne bi doživela sunovrat kao i mnoge kulturno-obrazovne tvorevine, moramo biti na njenom braniku. Moramo joj zdušno davati života i prostora da ne bi naraštaji jednog dana u budućnost, s nama ili mimo nas, na nekoj tabli sa zlatnim slovima na crnoj glaziranoj podlozi, ispisano uočljivo, pročitali: ZGRADA MUZEJA SRPSKE ĆIRILICE.

Da je Vuk Stefanović Karadžić koji se uz blagonaklonost arhimandrita Manastira Šišatovac na Fruškoj gori Lukijana Mušickog, našao tamo sa Filipom Višnjićem i pomno beležio njegova pojanja uz gusle, mogao da kaže nešto o tome, ne bi čudilo ako bi od njega čuli da mu je Višnjić pevao jasno i razgovetno - čistom ćirilicom.

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici