INTERVJU Aleksandar Radojičić: U svetu bogataša morate da zaboravite na ponos

Otac đaka prvaka, devojčice koja je centar njegovog svemira, običan mladić koji živi na relaciji Beograd - Novi Sad kako bi što više vremena proveo sa ćerkom i devojkom.

Odavno je, kako kaže, prestao da razmišlja o kilometraži i vremenu provedenom u vožnji, jer zna zašto ide i šta ga čeka, a onda mu ništa nije problem. U glumi nije sve uvek predvidivo, ali upravo to je Aleksandru izazov:

- Nijedan dan vam nije isti, niti snimajući dan, niti je ista bilo koja proba. To me motiviše da radim dalje i vidim šta će mi novo doneti život i posao kojim se bavim.

Baš uživam u tome što ne znam koja će uloga mene pronaći i to je za mene draž glume. Dok čitate knjigu ili gledate film, razmišljate o raznim ulogama i tome kako biste ih izneli. Ali nijednu od rola koje sam dosad odigrao nisam priželjkivao niti sam znao da će me neko pozvati da ih igram - priča, za "TV novosti", Aleksandar Radojičić.

Kada mu je Dragan Bjelogrlić pre više od decenije poverio ulogu Mikice Arsenijevića Balerine u filmu "Montevideo, Bog te video", bilo je jasno da će Aleksandrov talenat ceniti i publika, te da će uloga sportiste biti njegova "lična karta". Budući da se dobro pokazao na terenu, pet godina kasnije dodeljena mu je rola košarkaša u filmu "Bićemo prvaci sveta", a potom i u seriji "Žigosani u reketu".

Tumačio je i lik pesnika Milorada Mitrovića u "Šeširu profesora Koste Vujića", ali i policajca Fadilja u rusko-srpskom akcionom filmu "Balkanska međa". Sada ga gledamo u posve različitim serijama - nadrealnom trileru "Beležnica profesora Miškovića" i srpskom rimejku sapunice "Dinastija", kao i na daskama pozorišta "Boško Buha" i Zvezdara teatar.

* U "Beležnici profesora Miškovića" oživeli ste Velju Stevanovića, oca glavnog junaka Boška, u doba kada je bio mlad pripadnik Državne bezbednosti. Šta vam je bilo zanimljivo u toj seriji i sudbini vašeg lika?

- Za početak žanr, ta mešavina misterije, trilera i drame koja nije još viđena kod nas. Takvo razmaštavanje je novo i osvežavajuće za našu televiziju. Volim da gledam takve strane serije i drago mi je što sam imao prilike da učestvujem u domaćem, nadam se, dobrom pokušaju realizacije takvog žanra. Igram službenika Državne bezbednosti koji dolazi u situaciju da radi protiv nekih svojih načela zarad ljubavi, odnosno kako bi mogao da ispuni želje ženi u koju je zaljubljen. On pokušava da nađe razumevanje za sve i da postupi ispravno dok se nalazi na klackalici između žene koju ima uz sebe i nečeg zabranjenog. Velja je čak rizikovao život zbog beležnice, a zapravo zbog nemoguće ljubavi. Hteo je da pokaže koliko mu ta žena znači tako što će da spase nju, pa čak i njenog muža, profesora Miškovića. Godinama kasnije do Veljinog sina Boška dolazi upravo beležnica profesora Miškovića i tu serija počinje.

* U "Dinastiji", satkanoj od glamura, intriga i moći, tumačite Mihajla, vozača porodice Kadić. Šta vas je privuklo ovom poznatom TV ostvarenju?

- Originalnu verziju nisam gledao, ali toliko sam slušao o zapletu i likovima - kao da sam je gledao. Nisam veliki obožavalac sapunice kao žanra, ali "Dinastija" je rađena osamdesetih godina i drugačija je od onoga što se danas snima. Zanimalo me je kako će to biti urađeno ovde i poželeo sam da budem deo toga, a pogotovo kada sam čuo ko je u ekipi. Prvi put sam radio sa Banetom Popovićem, koji igra Branka Kadića, i drago mi je što sam imao prilike da snimam sa njim. Imam scene i sa Sergejem Trifunovićem i Mimom Karadžićem, sa kojima sam već radio. Direktna partnerka mi je Magdalena Mijatović, kojoj je ovo prvi veći projekat. Snimanje i dalje traje i ne znam kako će sve epizode izgledati, ali nadam se da nećemo razočarati publiku.

* Raskoš, luksuz i bogatstvo mogu biti vrlo primamljivi, ali navode i na zanimljivu dilemu, poput one u priči o tamnom vilajetu.

- Slična je tematika i osamdesetih i danas - intrige i želja za moći. Moj junak Mihajlo pokušava da se popne na društvenoj lestvici, ali na pogrešne načine. Ipak, upravo u svetu bogataša morate nekad da zaboravite na ponos i neka načela da biste došli do zacrtanog cilja. Teško je ne uprljati ruke u tom svetu. Mihajlo se upliće u vezu sa ćerkom svog šefa i pravi mu dodatni problem, ali Branko pravi najveće probleme. Mislim da traganje za novcem i moći proističe iz straha od prolaznog, ujedno i straha od smrti. Ali, ništa od toga nećemo moći da ponesemo na onaj svet. Zato se zaista trudim da ne jurim za bilo čime što me neće činiti srećnim. Nažalost, današnjica je takva da bez novca ne možete da uradite mnogo toga, ali nije u njemu sreća. Prave stvari koje nas čine srećnim su upravo oko nas i u nama samima, a novac nam treba samo da preživimo. Tokom prošle godine podsetio sam se koliko je bogatstvo biti zdrav, da su vama bliski ljudi zdravi i da provodite vreme sa njima. U jurcanju za novcem život mnogo brže prolazi pored vas jer ga zapravo ne živite.

* Šta je vama posebno opčinjavajuće u igri, glumi i umetnosti? U kom trenutku znate da su vas obuzele svojom magijom?

- Najčešće to doživim u pozorištu jer u momentu kada izađete na scenu - sve stane. Tada ne razmišljate ni o čemu drugom i ništa drugo racionalno oko vas ne postoji. Prestaje sve što je stvarno, ovozemaljsko i trenutno, a ostaju samo publika i partner. To više nije čak ni igra nego život na sceni kad postajete neko drugi, a možete biti bilo ko u bilo kom trenutku. Kao glumac proživeo sam mnogo života i to je bogatstvo koje ne može mnogo drugih zanimanja da pruži. To je fenomenalno i kad se "navučete" teško je prestati i zato glumci igraju do kraja života. Nema trenutka u kom se umorite od toga jer nikad niste naučili i videli sve, uvek postoji prostor za napredak i za novo istraživanje i "kopanje" što dublje u sebe. Sve to zajedno me upravo opčinjava.

* Izjavili ste da je jedan od razloga što se bavite glumom i to što ne morate nikada da odrastete. Koliko vam u tome pomaže ćerka, a koliko to što često igrate za decu?

- Gluma je često dobar izgovor da ne odrastete. Naravno da mi druženje sa ćerkom i njenim drugarima, kao i igranje za decu koja dolaze u pozoriše "Boško Buha" pomažu da budem srećan. Tu mogu da ispoljim sve detinjasto što čuvam u sebi. Poenta je da nađete dete u sebi i da ga negujete jer svi smo bili deca, ali smo zaboravili neke ključne stvari. Svet nas, što smo stariji, više kvari, ali kad razgovarate sa detetom vidite čistotu i neuprljanost koje vas nateraju da se zapitate: "Kako sam došao dovde?". Od dece možemo mnogo da naučimo i zato volim da provodim vreme i razgovaram sa svojom ćerkom, a ne mrzi me ni da se igram sa njom i organizujem razne aktivnosti koje bih voleo ponovo da proživim... Zadržao sam ono što me je ispunjavalo kroz detinjstvo, a to su mašta i želja za istraživanjem, slobodom i igrom koju i gluma i umetnost nose sa sobom. Privilegija je baviti se takvim poslom i živeti od njega.

* Da li nekad pomislite da su vas uspeh filma "Montevideo" i uloga u njemu obeležili za sva vremena?

- Taj film je obeležio novi period srpske kinematografije i povratak publike u bioskope i otvaranje mnogih bioskopskih sala. Označio je i izlazak iz ratnih tema i nekakvog mraka. Ne kažem da pre toga nije bilo dobrih filmova, ali mislim da je u tom trenutku taj film bio potreban ne samo Srbiji već i regionu. Baš zato je svugde bio tako dobro prihvaćen. Nemam problem sa tim što me i dalje mnogi nazivaju Balerina po ulozi u tom ostvarenju jer na taj način odaju počast tom projektu i svemu što smo stvarali pet godina. Rado se sećam "Montevidea" i volim da ga pogledam ponovo kada naletim na njega na televiziji. Za mene on označava period života tokom kog sam upoznao mnoge ljude i stekao prijatelje koje i danas volim i poštujem.

KAO DETE U KADRU SA VELIKANIMA

* KAKO se sećate TV filma "Sve će to narod pozlatiti" u kom ste igrali sa osam godina?

- U svojoj glavi i srcu računam i taj film, ali ne spominjem ga često. Tada sam, kao dete, stao u kadar sa nekim od naših najvećih glumaca kao što su Danilo Lazović, Pera Kralj, Miša Janketić i mnogi drugi. Dedu mi je igrao čuveni Dragomir Felba i to mi je jedna od najdražih uspomena iz prvih glumačkih koraka. Nisam tada toliko bio svestan njihovih glumačkih veličina. Bilo je to lepo iskustvo i sada lepo sećanje, ali drago mi je što sam posle toga proživeo svoje detinjstvo, postupno. Nisam izostajao iz škole, prošao sam sve faze odrastanja i pubertet, kao i sva druga deca, i gluma me je sačekala, pa smo nastavili dalje. Nigde ona nije ni odlazila, ali smatram da je veoma važno za svako mlado biće da ne preskače faze u odrastanju. Pogotovo je veliko bogatstvo za glumca da prođe sve i stekne životno iskustvo.