KNJIŽEVNA KRITIKA: Smeli pripovedač

Okvir priče u "Nevremenu" je realističan. Naizgled, deluje da bi to mogla biti priča iz komšiluka. Glavni junak je Danilo koji je živeo s roditeljima u porodičnom stanu, onda mu je umro otac, kasnije i majka. Sada živi sam, nastoji da se, koliko ume, brine o sebi, što mu ne ide najbolje u tako savremenom svetu u kom je pušenje zabranjeno čak i na ulici, čak i u stanovima, gde se vitalnost poretka zasniva na disciplini, tj. na prijavljivanju komšija za sve i svašta. U toj atmosferi, koja ima sve simptome liberalnog kapitalizma i poštovanja načela Evropske unije, apotekarka Ljiljana, devojka iz provincije, iz južne Srbije, merka niskog, dežmekastog Danila koga iz milošte u sebi zove Danko, sa idejom da se za njega uda i da konačno ne živi po predgrađima, u iznajmljenim prčvarnicama, već kao gospođa žena, u gradu, u zgradi, na drugom spratu, što bi joj izuzetno značilo jer se mnogo plaši lifta.

Ipak, tu uobičajenu priču, logičnu i često viđanu, usložnjava nekoliko činjenica. Naime, Danilo nije baš sasvim običan tip. Osim što u njegovom razvojno-obrazovnom putu nije išlo ništa kako je mama zamislila, jer je menjao četiri fakulteta, ali bi svaki brzo napuštao, on ima jedno čudno, nesvakidašnje umeće predviđanje meteoroloških prilika.

To umeće ga je preporučilo da, iako srednjoškolac, radi u ratnom štabu, u Vrhovnoj komandi.

Na tom mestu otvara se još jedan tok ove, zapravo urnebesne priče koji je izrazito ironičan i parodičan, a tiče se, naravno, organizacije vojske, ratnih dejstava i odnosa prema neprijatelju kojeg je potrebno na sve moguće načine nadmudriti, preduhitriti i neutralisati. Tu do izražaja dolazi Danko, zato što se specijalni rat koji traje, u stvari zasniva na uništavanju useva.

Zbog svog proročkog dara, koji nije nužno u vezi s poznavanjem fizike i meteorologije, Danko je glavna zvezda. Bez njega se u ratu gotovo ne može. To stvara različite vrste surevnjivosti i animoziteta saboraca prema njemu, a ređe pravih simpatija. Takvo stanje stvari povod je da nam pripovedač predstavi nekoliko vojnih lica, njihove potrebe i običaje. To čini izuzetno sugestivno portretišući Komandanta, kao i junaka amblematičnog imena - pukovnika Stevana Samarskog Prvovenčanog čiji je još jedan nadimak, najmanje iz dva razloga i - Njištalo.

Komandant je, razume se, vrlo transparentan, najglasniji, njemu samom se čini i najpametniji, i osim što se podrazumeva da stalno naređuje, ima potrebu da seksualno opšti sa ženama svojih kolega, između ostalih i sa ženom pukovnika Samarskog Njištala.

Tu složenu situaciju dodatno usložnjava činjenica - da se navedeni događaji odvijaju u različitim vremenskim odsecima - tj. da se preklapaju ili ukrštaju slike iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i da sve one, osim što povremeno unose konfuziju među junake i njihove odnose, utiču i na njihove emocije. U jednom od vremenskih odseka, Danko je već oženjen apotekarkom Ljiljanom, ali činjenice iz prošlosti koje se na osobit način vraćaju - Dankova majka koja je volela muškarce, koja je Danka zapravo podmetnula muškarcu koji nikada nije saznao da nije Dankov otac, čine ga nesigurnim i ljubomornim, što dramatizuje njegov bračni život i otežava funkcionisanje među vojnim zapovednicima koji svoju potenciju - svih vrsta - nikako ne dovode u pitanje i ukoliko je ona slučajno sporna, to kompenzuju na različite, ne baš dostojne načine. U tom toku roman se odlikuje urnebesnim humorom koji razgaljuje.

Kako se glavni, zapravo hipersenzitivni junak snalazi u tom svetu, zašto njegova i Ljiljanina ljubav nema srećan kraj, čitalac će saznati ukoliko se bezrezervno prepusti bravuroznim prelascima iz sveta u svet, iz jednog u drugo vreme, kroz koje ga vodi smeli pripovedač. Sve to omogućio je Krsta Popovski, pisac osobenog senzibiliteta i stvaralačkog postupka koji bi na našoj književnoj mapi morao biti vidljiviji.