U BRANKOVINI, LIRSKOJ PESMI: Nije prirodno što se kazivanje o zajedničkom imenu i poreklu ređe ističe, čak se i sklanja

Takvi slučajevi se pamte. Ima ih samo ponegde. Brankovina je čarovita svakome ko zna istoriju njenog središta i ko zna imenik ljudi koji su takvo središte svojim ugledom stvorili.

I kad čujem da neko izgovara naziv Brankovine, meni se odjednom otvori sve što je tamo. Vidim kao da sam došao. Ulazim u crkvu-zadužbinu Nenadovića, podignutu s merom i skladom, koja biva viša i prostranija s prolaskom vremena. Vidim nizove spomenika pored crkve. Različiti su, nisu jednako visoki, a svi krstovima diraju vedrinu nad sobom. Na jednom od njih dopola je ispisan kamen pod vitkom piramidom. Tamo starim, predvukovskim slovima piše da se familija Nenadović doselila iz Morače. Piscu koji je rođen na izvoru Morače to kaže da nismo samo rod no da smo uvek bili jedno, bez razlike da li smo onamo, u Crnoj Gori, ili ovamo, u Srbiji. Te dve države srpskog naroda zajedno su međunarodno priznate 1878. Odavno ljudi s crnogorskih predela prelaze u šumadijsku pitominu, u podrinsku lepotu, u kolubarske valovite podgorine, svuda u Srbiju, da bi braća delila imanje. Zato nije prirodno, u našem veku, što se, zbog nekoliko obesnih ljudi koji su preoteli Njegoševu zemlju, kazivanje o zajedničkom imenu i poreklu, zajedničkoj istoriji, veri, pismu, kulturi i svemu ređe ističe, čak se i sklanja.

Izostavljanje takve istine u javnosti i svuda zaklanja vekovne veze i hrani zle namere.

Ali, mada se ta naša muka, na ovom mestu, ne može izostaviti, mada sam morao da je nagovestim, jer mi je nekadašnji ponos pretvorila u stid zbog tuđe sramote, vratiću se gde se često vraćam i gde vidim školu Prote Mateje, u čijem pisanju memoara smo učili kako se za čitanje piše. Prisećam se koliko sam puta, u raznim prilikama, govorio da je porodica Nenadović, sa svojim mitropolitom, knezovima, vojvodama, državnicima, piscima i zaveštanjima među najlepšim srpskim rodoslovima i da je Desanka Maksimović kraj njih i svoje prve učionice, na zaravni pod gorom, našla večno gnezdo.

U svakom dolasku u Brankovinu i u svakom razgovoru o Brankovini, s posebnom pažnjom se zadržavam pred reljefom na centralnom delu spomenika, pred izvajanim portretom čoveka koji nas sa tog mesta gosti dobrotom, oko čijeg lika je ispisano "Čika Ljuba", kao dokaz prisnosti i odnosa njegovih savremenika. Ispred je, u crvenkastom kamenu, Protino ime i nad njim ukrašeni krst, veći od onog na vrhu spomenika, na kojem je, u polukrugu, ćirilično i krasnopisno ime "Ljubomir P. Nenadović", a malo niže, u jednom redu: "književnik i akademik". Pored Ljubinog portreta su lovorovi listovi i potpis Đoke Jovanovića, vajara koji je svog prijatelja uradio po narodnoj izreci "Sad bi reko progovori".

Nedavno sam čitao i potom u izdanju SANU objavio pristupnu besedu Ljube Nenadovića u Srpskoj kraljevskoj akademiji, gde ga je među prvim članovima, bilo ih je samo šesnaest, imenovao kralj Milan 1887. Ljuba je pre toga bio uticajni član Društva srpske slovesnosti i Srpskog učenog društva. U svojoj akademskoj besedi Ljuba Nenadović je govorio o poeziji i njenom uticaju na čovečanstvo, rekavši da poezija neguje "ljubav, pravdu, istinu i slobodu", da "vodi srce nekom zemaljskom blaženstvu", da "Rođenju poezije obradovala se cela priroda, jer je imala kome da pokaže svoje divote".

U ovako himničnim mislima, u svojoj iskrenosti i romantičarskom poletu, Ljuba Nenadović je slavio lirski doživljaj sveta i čovekovog udesa, kao što je slavio ljude i predele u svojim putopisima, strasno i oduševljeno, nošen željom da što više vidi i sazna, da krajeve što ih posećuje učini plemenitijim, rečima okićenim. Kao evropski đak i putnik, u svojim pismima, kako su nazvani njegovi čuveni izveštaji s puta, svoje savremenike je daleko odveo, pa i nas vodi, opisima koji se pamte i prepričavaju, u kojima svedoči da je putovanje "najlepša i najveća škola". On nam pokazuje nekadašnju prusku Pomeraniju, stari univerzitet Grajsfald, ostrvo Regen, Hajdelberg, švajcarske visove i znamenitosti, večni Rim, Napulj i ostale italijanske gradove, odakle smo najbolje upamtili njegovog saputnika. Posetio je Pariz, London, Brisel, Grčku, Svetu Goru. Peo se na vrhove planina, naših i stranih. Voleo je visinu, gledanje u daleko i boravak pod Lovćenom. Bio je srpski izaslanik u Carigradu. Uzeo je lovorovu grančicu s Vergilijevog groba. Njegovim putovanjima nema kraja. On još kao pesnik daleko putuje. Na jednom od tih puteva, pre četiri godine, stigao je u Antologijsku ediciju "Deset vekova srpske književnosti".

A kada je trebalo da se smiri, zanemario je mesta što ih je obilazio, opisivao i veličao, došao je u Valjevo, među bližnje, da rediguje i dopunjuje svoje sabrane pesme, putopise, pripovetke, prevode i druge spise, da sluša maternju reč, da iz Valjeva poslednji put krene na put, da sastavi životni krug, po pravilu koje je primio kao svoje - da zrno plodom počine onde gde je klicu zametnuo, da počiva ukriven u Brankovini, u lirskoj pesmi koju smo od prirode i ljudi dobili, gde Ljubi i Nenadovićima, Desanki i svima koji su u ovom čarobnom zaklonu počast odajemo i zahvalni od dobrih ljudi darove svojim knjigama primamo.

(Brankovina, na uručenju
Nagrade "Ljuba P. Nenadović",
27. septembra 2021)