POGLED ISKOSA - O duhovnom u umetnosti

Umetnost parova kao Stevana Novakovića i Snežane Mirotić, Radovana i Ljiljane Hiršl ili Dragana Dangubića i Stanke Đorić sa Dim Timom dolazi u red najvrednijih pojava u našoj neoavangardi. Dim Tim je tokom avgusta i septembra u Niškom paviljonu u organizaciji Galerije savremene umetnosti ostvario veću samostalnu izložbu pod nazivom "Nekada sam bio drugačiji. Sada sam isti", koji može da se shvati na više načina. Izložba je važna ne samo zbog svog obima, već i zato što predstavlja presek zajedničkog rada tokom prethodnih deset godina. Na njoj su predstavljeni skoro svi vidovi izraza ovog tima - slike, skulpture, fotografije, instalacije i objekti, a grupa se bavi još i performansom i muralom. Nedavno je izveden njihov mural u Novom Beogradu, jedan od 27 ostvarenih od Švajcarske do Vijetnama. Kako sami kažu, nije reč o klasičnom strit artu već o uvećanju njihovih slika.

Delujući u različitim medijima, bračni par Vasić dovodi u žižu svog interesovanja na nov način klasične postavke likovne umetnosti, kao što su repeticija, aglomeracija, geometrija slike i psihološko dejstvo simbola. U doba masmedijske propagande, sveopšteg kiča, hladnoće i otuđenosti umetnosti, koja iz dosetke klizi u demonizam, na scenu vraćaju purizam i konstruktivizam kao duhovnost, kao i vrednost umetničkog čina, danas potpuno desakralizovanog, tj. kompromitovanog na isuviše zastareo način stvaranja mnogobrojnih umetnika - zanatlija. Uspostavljajući dijalog sa Bauhausom i pionirima apstraktne umetnosti na prelomu 19. u 20. vek, kada je slikarstvo bilo duhovnost, Dim Tim zagovara čistu likovnost, ali proširenu ka široj oblasti vizuelnog. Ne samo da sećaju na Vasilija Kandinskog, Pola Klea i Oskara Šlemera, čija je slika polazište za pomenuti novi mural, već prevrednuju to veliko iskustvo kao realnu mogućnost obnove savremene umetnosti, kao povratak duhovnosti u novom ključu novih medija. Njihova vizuelnost pre svega je vid istraživanja podstaknut novim tehnologijama i manipulativnom moći sadašnjeg vrlog novog sveta. Dim Tim otvara i paralelne svetove prolaza, izlaza iz krize, na slikama - šiframa su i kosmičke piramide, neke nove-stare utopije kao realnosti. Svesni da se utopije relativno lako ostvaruju u stvarnosti, oni samu umetnost vide kao pozitivnu utopiju. Možda je reč i o zasnivanju druge moderne, moderni posle postmoderne, o čemu je pisao Hajnrih Kloc, o modernizmu korigovanom iskustvima postmodernizma i visoke tehnologije koja, kako tvrde ezoterici poput Pauelsa i Beržijea, prelazi u vid magije. Dim Tim je laboratorija nade, pokušaj izlaza iz umetnosti posustale u dosadi i senilnosti, ogrezloj u estetici ružnog i šokantnog.