UMETNOST FOTOGRAFIJE: Goran Čvorović

Napolju, poprište. Kreket i klokot, u urbanoj vrevi. Arena polivena mrakom. Šaka kestena za čoveka i zrno prosa za goluba. Otisak stopala na peronu. Tvrda rupa metroa.

Toplo jutro u porodilištu. Najskupocenija skulptura u pesku. Dva jedinstvena oka. I još poneko. Ljubav na dugačkom štapu. Baobab u poštanskom sandučiću. Mesec i mrve zvezda na Planeti Malog Princa. Iglice s neba. Dim. Odsjaj. Prebijene kosti. Ispaljene čaure.

Fotoaparatom. Jednim. Drugim. Telefonom. Okom. Netaknute. Takve, kakve su. Gvožđurija. Čupavci. Lopurde. Gluperde. Dragi, mili ljudi. I vruća, zapečena zemička na nebu.

Makaze u srcu. Pune oči slova. Slika.

Kao dete, crtao sam i slikao. Bilo je to sasvim osrednje crtanje i slikanje, kojima nisam uspevao da dam novu dimenziju. Onda sam u međuvremenu počeo plastičnije da vajam materiju u tvorbi reči i pisanju. Tome je kasnije dosta doprinelo druženje sa srpskim slikarima u Parizu. Što su apstraktnije slikali, to sam se trudio da apstraktnije pišem.

A fotografija je tu verovatno došla kao kasnija vizuelna refleksija i svojevrsni flešbek na rane likovne radove.