NEVEROVATNA LAKOĆA GLUME I POSTOJANJA: Kolege se sa pozornice JDP oprostile od velikog Milana Gutovića

Bio je neobično duhovit i poredio bih njegov kreativni cinizam sa, recimo, Branom Crnčevićem i Matijom Bećkovićem. Po mom mišljenju, bio je jadan od najdarovitijih glumaca druge polovine 20. veka. Njegova virtuoznost u igri se može porediti sa Zoranom Radmilovićem - kad ga ne mrzi da igra. A često ga je mrzelo. Kad ga ne mrzi, onda on uključi svoj šarm koji bi se mogao uporediti sa Borom Todorovićem. Ali, njegova lakoća igre može se uporediti samo sa njim samim...

Ove reči juče je, sa scene Jugoslovenskog dramskog, kao poslednji pozdrav nedavno preminulom Milanu Lanetu Gutoviću uputio Voja Brajović. Bio je to neobičan skup, koji se po svojoj nesvakidašnjosti, zaista, mogao uporediti samo sa njim samim. Komemoraciji (održanoj petnaest dana posle glumčeve smrti) nije prisustvovala porodica, kao ni mnoge kolege, verovatno poštujući njegovu testamentarnu želju da ode bez "govorancija".

Većinu posetilaca u sali činili su novinari, pa uz bliceve aparata i upaljene kamere, ipak, nije mogao sa scene JDP (čiji je član bio od 1967. do 2002. godine) da ode nenametljivo, u tišini. Na njegovu jedinstvenu ličnost, nadahnuto je, još jednom, podsetio Ljubomir Bandović, izgovarajući stihove koje je posvetio Lanetu, na vest o njegovom odlasku.

Iako je penziju dočekao u Narodnom pozorištu, poslednju ulogu, kako je istakla upravnica Tamara Vučković, odigrao je na sceni nekadašnjeg matičnog teatra, u predstavi "Putujuće pozorište Šopalović" prošle godine.

- Kad sam ga prvi put video, a to je bilo u "Bubi u uhu", igrao je onog šašavog Kamija, odmah sam uočio njegov neverovatan glumački potencijal. Video sam jednog zanimljivog čoveka, za kojeg su mi govorili da je vrlo težak i "problematičan" - prisetio se reditelj Dejan Mijač. - A svaki zanimljiv čovek ima dinamiku pozitivnog i negativnog, i iskričavost između toga dvoga. Lane je imao nešto što je najviše ličilo na junake Dostojevskog. Trebalo je, recimo, da igra Raskoljnikova... Kada je on igrao, to nije bila samo bravura već otkrivanje nepoznatog, neizrecivog. Niko drugi nije mogao da ga zameni na tom mestu.

Ugledni reditelj naglasio je da je Lane bio obdaren svim: i stasom, i glasom, i muškom lepotom i šarmom, zato mu je lako bilo da bije iz te "artiljerije".

- Bogovi su ga nagradili sa toliko darova, ali je u svemu tome bilo i skromnosti. Kao da su pripadali nekom drugom. Ni na jednom nije insistirao. Lep, talentovan, pa šta? A kad dođe glumački zadatak onda postaje rudar, lovac na bisere - reči su Branke Petrić, s kojom je počeo u "Bubi" i odigrao jednu od poslednjih uloga u "Arzamasu".

- Na čemu god je radio, upuštao se u avanture duha, bilo da je reč o proučavanju svih vrsta religija, arheologije, istorije, nepoznatih i iščezlih svetova. Napisao je na stotine tekstova.

Tako da se nisam iznenadila kada sam čitala u mnogim člancima kako su pominjali njegovu duhovnost, pamet, mirnoću.

Sa Irfanom Mensurom najlepše je umeo da ćuti. Možda je zato od svih kolega odabrao njega da se, na vest o očevoj smrti, sa gostovanja u Italiji vrati kući. Proveli su noć sedeći, u spavaćim kolima, bez ijedne izgovorene reči. Njih dvojica su najlepše umeli i da se smeju. Takođe, bezglasno, do suza. Kao kad su se u liftu našli okruženi ruskim košarkašicama kojima su bili do pasa. Upoznali su se 1973. godine. Lane je Irfanu dao nadimak Ari. Poslednja poruka upućena iz bolnice, kako je juče ispričao, bila je: "Ari, mnogo sam mator"...

DAČIĆ I JEREMIĆ

SAMO je, valjda, Lane mogao posthumno da "pomiri" političare. Njegovom daru, humoru i snažnoj ličnosti svi su se podjednako divili. Jer, i kada se politički opredeljivao, ostajao je svoj. Među malobrojnim javnim ličnostima juče je sam, u potpuno pustom drugom redu, sedeo Ivica Dačić. A u poslednjim redovima Vuk Jeremić, sa suprugom Natašom. Na komemoraciju su došli i Dragan Bjelogrlić, Milan Marić, Rada Đuričin.