ZAŠTITA SRPSKOG JEZIKA I ĆIRILICE: Do nokata dogorelo

Ćelijanci su, uopšte uzev, "duševno ćirilični", gramotni kao i bezgramotni, ostavši na crti i u vremenima kad sve mogaše biti (taman kao i danas, pogotovo zlo ako je i naopako!), pa nije utubljen nijedan u Boga Ćelijanac "latinično prepletene duše", prem ako su se gdekoji turčili za lulu duvana, ali Turci kaurske jazije fermali baš i nisu...
Suštog Ćelijanca, ma i u dolami bojnog vojevode ili žandara iz špila karata, lako ćeš poznati: svaki je Ćelijanac pomalo na ć!

I šajkače im stajahu nekako na ć!

S ćirilicom u vezi to kanda i nije, ali pošto je - ipak! - sve sa svačim u nekakvoj vezi, pogotovo u selu Ćelijama, uzeti se može da je šajkača svakom Ćelijancu stajala kako je stajala, na ć, što se gdekojima činjaše kao jedino ispravno, uz takođe gotovo znanje: "Šajkača je na svome doklen je na glavi!"

Ne znam, na stvari, ni kako im uopšte stajahu te šajkače, znam samo da su se jako proredile, ali to i nije neko znanje, svi to znaju i ćute, premda je, voistinu, pretežnije čislo obesšajkačenih glava sproću čisla obezglavljenih šajkača... "Ima ko i o tome vodi brigu i na visoke atrese odašilje izveštje.... Latinicom - latinicom!"

I Milutin onaj Stević, koji bi zbog sturene šajkače i ubio, pred dragog je Boga pristanuo, kažu, kao na slikanje za legitimaciju: lomio je možebiti prste, mešte da šajkaču gužva, grehe svoje ispovedajući, čime je dragog Boga udostojio taman koliko i lajkovačkog poreznika... "Dobro, takav je možebiti i red, uvrh nebes kao i u poreskoj upravi, ali nije u redu što mu šajkaču pod mišku nisu turili (kao onoj, iz Gornje Psače, Janoki: s vretenom i kudeljkom preslicu, u Večitosti da ne gubi dana!), za Onaj svet dok su ga naređivali, ni Karađorđevu na persi zvezdu... makar jednu od tri, u Milutina koliko ih se zateklo... Bilo je sveta i sveta, na ukopu kao na vašaru, kao da se jedno doba sohranjuje, ćirilična Srbija i kraljevska kruna, i svi su videli to što su videli: brez šajkače raba Božijeg tamo Milutina, ali niko ni mukajet, niko! "

A Milutinu pomenutom Steviću šajkača je baš stajala, kao i on pod šajkačom: "Ličit Ćelijanac, Srbin, pa to ti je!... Sve pod konac, odejanje i ukopni arč, uređen sanduk kaonoti na glagol gazdinska kuća, ili onaj, za mrsnu daću, na pokoj tamo astal, premda ni na glagol ni na pokoj (šajkača je i na pokojniku i pokraj pokojnika samo šajkača!), već sve nekako na ć, kao Milutinova mršta među povijama... Mršta među povijama, da, ali ne kao trn iz pete dok se vadi, već kao da je, kod Maksima, učitelja, s ćirilice na latinicu pod starost (i pod moralno!) mučno prelazio, trpeći nesnosime bolove, kad je i poznao kako je bilo sa Uništa onom Radisavu, na kolac dok su ga naticali...

I šta o šajkači jošte da se kaže?

Ko ni avlije ni kapije ne imađaše, pod tumbasovima ko je noćivao, šajkaču je imao i jutrom bi je, spavaćiv, na ć dogonio, ogledajući se u barici kakvoj, tvrdo pouzdan da ga šajkača na ć jednači sa onima koji su u svom krevetu sanak boravili...

Eto, kako sam čuo tako i pripovedam, ponajlak i ćirilično, sedeći na kamenom pragu štono isijava toplotu onih koji su pre mene na njemu sedeli, ko duvan pušeći, ko travku setan grickajući... To je prag lepe kuće moje, kuće koje nema, slizani prag od duševne tvari; razumeli smo se... Ako baš i nismo, neka bude kao da jesmo: ćirilični smo ljudi, pod strehom-nestrehom ćiriličili su vrapci, ćiriličila i frula u dolu; nije sramota ćirilično zapodevati o onome čega nema...

Eh, da... Ćelije se, od postanja, rekosmo, sa Ć započinje, kao što se i svakog Ćelijanca prezime sa ć površuje, prem ako Ćelijanci bejahu utvrdo da je i inače ovog sveta svaki čovek pomalo na ć. I onaj ko na prestolu sedi, taman kao onaj kome krate i tanjir pihtija o Bogojavljenju...

Bejaše, ne da ne bejaše, i Markova u selu Ćelijama, i Lavrova, našao bi se, u knjigama starostavnim, i gdekoji Prohaska, Šešlija, štokakav Drpa, Gorski, pa i Ravnogorski, slabo će mi kogod verovati da se i nekoji Žrleka ispreka dognao, ali se i u njihovim tako prezimenima svršetak na ć podrazumevaše, kao na vaški odsečen rep, duševna oćiriličenost pride: ne bejaše greda ako je i ne imađaše, ni koliko za noktom crnila...

Teško je, naime, pogotovo za nekog ko se palcem potpisivaše - imanje i nemanje rabošeći po drenovom štapu - jemstvovati da je duševno oćiriličen, ali se zna i pripoveda da su se i Prohaske ćelijančili, taman kao Lazići i Markovići, koji su selo sinorili... Duše valja, Žrleka se, vele, dugo držao po strani, zažrlekčen preko svake mere, ali se, najposle, i on, takav-nikakav, "brez ć i brez sebe", domčao reda u vodenici: "Tad je i inače sve na svoje mesto došlo: i krvatskim oficerima su dodali čin više po epoletama pod kojim su na bajonete Srpčad naticali: Država sve može, ako joj se `oće... Može da razvidi i sa ćirilicom šta je i kako je, a da je do nokata dogorelo - dogorelo je, i preko onog pod noktima crnila, jašta nego dogorelo!"

U ćiriličnu šeputinku su mi, po rođenju, pupak vezali, babica bejaše nekoja Jelisavka, slabo pismena, ali mi je pupak svezala na ć, "brez pogreške", što je i doktor Banković potvrdio, a ni regrutna komesija ne nađe falinke... "Iz takvog pupka čvornovato će se drvo isturiti, ukoliko bi regrut na frontu ostao", rekao je usukani tamo major, u čijoj su duši potitravale pukovničke zvezdice, iskosa gledajući moj potpis: ćirilskim slovima, kad mi se učinilo da sam ka kući svojoj, lepoj i dalekoj, "brez svog imena krenuo..."
I taj potpis... Učiteljica Branka, gospojica Ignjatovićeva, vodila mi je ruku, dok iz duševnog mog supreta nije iščeprkala zapretana slovesa, ćirilska, a onda je sve nizbrdicom krenulo: u trećem razredu, kad smo, kao preko sleđene brvine, s ćirilice na latinicu prelazili!

Na pročelju Pavlove mehane, uto, pojavio se i natpis RESTORAN, što su oni koji su latinicu bolje sveštili kao PEKTOPAH čitali, zbog čega je jednom dviščetu, slabo osentanom u toj pravopisnoj zavrzlami, "koža očla na banderu", pa su se, iz stranskih auta, takođe neosentana Švapčad, čudom čudila, zapitkujući svoje roditelje: "Muter, Fater, zašto je jagnje izašlo iz kože? Warum?..."

Čovek se, stareći, sam od sebe udaljava i gubi račun o svom postojanju, tako sam se i ja dockan opsetio da nije škoda ako se i Seljačka buna ćirilično na svet izdaje - sve dok je neupitno da je Matija Gubec buljuk neznavenih gubeca predvodio, a Karađorđije - Narod i Narodnu vojsku...

Izvan svakog sporenja, međutim, ostaje da i Matija Gubec bejaše donekle na ć... "Na ć, jašta nego na ć, u blatu do kolena samom sebi ostavši, sa usijanom krunom, za koju se neće otimati nijedan naslednik..."

Ali malo je, premalo, ostalo od onoga što je nekoć bilo: ćirilica se naglo istražuje, kanda je preteklo koliko za ćelijansko duševno pletivo i na udovoljstvo tamošnjem jednom spisatelju, koji je gotovinom, vele, isplatio oćiriličenje njegovog tamo nadgrobnika!

Priča se kako će i Početak bune protiv dahija olatiničiti... Bože mili, čuda velikoga!

Ako se to zbude, ni za Hajduk Stanka nema spasenija, osem da se sam roman preplete i drukčije upravi, te da se, od Đurđeva do Mitrova danka, Naslovni lik prehranjuje kao kaldrmdžija!

Rasrbili su, rašćiriličili i u pretežnom čislu rašćelijančili i same Ćelijance...

Možebiti da sve i ne stoji tako kako se pripoveda, ali s ćirilicom kako nibud da stajalo - tako stoji i sa ćirilskim narodom! n

(Pred Veliku Gospojinu, u Lajkovcu 2021.)