DEČJU PAMET I SRCE TREBA POŠTOVATI: Ante Tomić o romanu "Đura Hodalica"

Glavni junak knjige, Đura Hodalica, nije običan čvorak. Kao mali je ispao iz gnezda i nikad nije naučio da visoko leti, zbog čega su ga prozvali Hodalica. Mama se zbog toga mnogo plašila za njegovu budućnost, tata ga se stideo, drugovi su ga odbacili - pošto ni u svetu čvoraka, kao ni u svetu ljudi, nije lako opstati ako si drugačiji od ostalih...

Ovo je vaš prvi roman za decu. Šta vas je motivisalo da ga napišete?

- Odavno sam želeo da napišem nešto za decu jer sam pretpostavljao da bi mojoj nezreloj i šašavoj prirodi to bilo najbliže. No, kako nisam naročito vredan, a i neki su novinski članci, filmski scenariji ili romani stalno bili važniji, "Đura Hodalica" je godinama čekao, i čekao, i čekao. Bilo me je već sramota koliko me je čekao, pa sam se jednog dana napokon upustio u pisanje i, stvarno, bilo je veselije od ičega što sam pre toga napisao. U pedesetoj sam otkrio da sam ja, pre ičega drugog, pisac za decu. Život bi mi bio mnogo lakši da sam to ranije shvatio.

Ova priča govori o različitosti i neuklapanju, ali nosi i poruku da je uz hrabrost i čisto srce ipak moguće izboriti se za svoje mesto u svetu. Šta vas je inspirisalo da napišete jednu modernu basnu?

- Priča o Đuri Hodalici u osnovi nije drugačija od priča koje s vremena na vreme pišem za odrasle, priča o tome kako je važno prihvatiti drugačije, odupreti se teroru većine, biti obazriv prema manjinama. Nakon ratova koji su poharali naše krajeve, a u kojima je redovno stradala neka manjina, neki koji su bili drugačiji, koji se nisu uklapali, čini mi se da je važno shvatiti da svako, pa i najmanji i najslabiji među nama, ima jednaka prava kao oni koji u društvu prevladavaju. I da su oni slabi, usamljeni, odbačeni često snažniji i odlučniji od kukavica koje se kriju u mnoštvu, u jatu, stadu, čoporu ili, da oprostite na izrazu, narodu. A zašto životinje? Ne znam, svidelo mi se tako. Odrastao sam na selu, moji su uzgajali krave, svinje i kokoške i čitava mi je priroda bila bliža nego danas, kada živim u gradu. Ugodno mi je bilo vratiti se u zelenilo.

U čemu se razlikuje pisanje za decu od pisanja za odrasle?

- Treba, čini mi se, samo naći u sebi onu bezazlenost, naivnost koju smo u detinjstvu imali, poverenje u svet, osloboditi se cinizma, opreza, straha da ćemo biti ismejani.

Inače je sve isto kao kada pišete za odrasle. Loša je književnost za decu ona koja se čitaocima obraća svisoka, pokroviteljski, kao da su deca blesava. Dečacima i devojčicama treba pričati kao sebi ravnima, poštujući njihovu pamet i njihovo srce.

Knjiga je objavljena u Hrvatskoj, uz ilustracije Tomislava Torjanca, dok je u ovom izdanju ilustracije radio Bob Živković. Šta su novo donele njegove ilustracije?

- Velika mi je čast da su Torijanac i Živković ilustrovali moju priču - bolje od njih dvojice nisam mogao dobiti. Nestrpljivo sam pratio kako su napredovali kroz priču, radovao se kad god bi mi imejlom poslali nešto i jedva sam dočekao da završe. Čudilo me je kako su njihova rešenja, s jedne strane, često bila podudarna. Obojica, na primer, priču počinju istim prizorom, čak ga isto i komponuju. Obojica su glavnog junaka individualizovali orahovom ljuskom na glavi. S druge strane, oni su vrlo različiti.

Torjanac je, generalno gledajući, osećajniji, ima jednu nežnu setu, dok je Živković duhovitiji, veseliji. Njegovim ilustracijama sam se naglas smejao.

Šta vas je najviše nasmejalo dok ste pisali ovu knjigu?

- Razgovori glavnog junaka i krave bili su veliki užitak pisanja. Graditi prijateljstvo između jednog ogromnog i jednog sitnog bića ispunjavalo me je veseljem. Blesavo će zvučati, ali baš volim krave. Krave su za mene čista blagost, dobrota. Hindusi ne greše - to su zaista svete životinje.

"Strašan lav" protiv sivila

Kao dete sam mnogo više čitao, bio sam drugačiji od čoveka kakav sam danas, neuporedivo pametniji od ovoga debila koji opsesivno bulji u telefon. Voleo sam pustolovne knjige, gusarske i kaubojske, Žila Verna i Marka Tvena, pa Toneta Seliškara, Ivanu Brlić Mažuranić, Matu Lovraka, pa najvećega od svih - Branka Ćopića. Pesme za decu, zanimljivo, u detinjstvu mi nisu ništa značile. Njih sam zavoleo u odraslom dobu. Ako sam loše volje, pustim s Jutjuba Duška Radovića kako čita pesmu "Strašan lav". To mi jedno hladno sivo decembarsko jutro u trenutku pretvori u rascvali i topli maj - kaže Tomić.