SVETOM VLADAJU FILOLOZI: Najtačnije ogledalo društva jeste jezik - reči, a ne brojevi!

Između ostalog, moj sagovornik se požalio na to da je devedesetih godina carinska služba bacila oko na zgradu Puškinovog doma - nekad, još za vreme carskog režima, ona je posedovala čuveno zdanje na Makarovljevom keju. Na automatu - pamet je brza, kao što nam objašnjava laureat Nobelove nagrade D. Kaneman, to je još i "glupa" pamet - ja sam pomislio da, u principu, ovde postoji zrno razuma: carina je, na kraju krajeva, carina, dok su svi ti doktori nauka - tek jedni eskapisti, koji odlaze da prou čavaju tekstove davno umrlih ljudi, kao u unutrašnju emigraciju... tu se već, istina, priključuje sporija prava pravcata pamet - koja me je podsetila na Blokovu pesmu, kako "i za srca je rodnog zvuka - ime Puškinovog doma u Akademiji nauka", i na Bitovljev roman; ne-ne, ne treba je dati carini, neka traži sebi drugu zgradu. Ipak sam ga upitao, pa dabome, ali kako on objašnjava "prostacima" zašto je društvo dužno da hrani filologe? Zamisli da su svi filolozi, odgovorio je moj sagovornik, odjednom nestali. Ukočio sam se, za tren oka opčinjen tom perspektivom. I? Šta i? - pa filolozi se bave čuvanjem reči. A naša je civilizacija lo-go-cen-trič-na! Uporedo sa filolozima, nestaće i same reči. Ljudi će da cene jedino ono što je materijalno - to jest novac; vrlo brzo, ti ćeš se obresti među stvorenjima koja će samo da zveckaju novcem i muču; ali bez reči će brzo nestati i novac.

Apokaliptički scenario me je zapanjio svojom ubedljivošću; posebno upečatljivo bilo mi je očigledno obelodanjivanje veze između filoloških i ekonomskih kriza.

U poslednje vreme filologija - moglo bi se reći, marginalizovana oblast nauke koja je, tokom mnogih godina, filmskim režiserima-komediografima isporučivala likove za uloge simpatičnog tikvana (Gajdajevljev Šurik, Danelijev Buzikin, Ko zakovljev Hobotov) - dobila je sasvim drugu težinu, neproporcionalnu njenim očiglednim zaslugama u društvu. Upravo filolozi - analizirajući spiskove pretraživanja na Google - objašnjavaju kako je zaista sve ustrojeno; filolozi - sačinjavajući spiskove "reči godine" - daju futurološke prognoze; oni postaju istaknuti novinari, to jest predstavljaju četvrtu vlast; filolozi - posredno, raspolažući književnim nagradama (čiji ukupni budžet u Rusiji nesumnjivo prevazilazi budžet prosečne afričke države) - zadaju društvu moralni plan; mi smo se obreli u svetu kojim diriguju filolozi. U suštini, ovo čak nije hiperbola - oni istinski vladaju svetom: dovoljno je podsećanje na bekgraund predsednika Saveta direktora "Rosnjefta". Ma kakav eskapizam, kakva unutrašnja emigracija, kakvi bakrači. Dabome, u društvu u kome su reči sakralne, u kome je još devedesetih godina prošlog veka (po glasinama) jedini čovek čija pisma-referati nisu nikad otvarana pre nego što ih stave na sto Jeljcinu, bio je ekspert za staru rusku književnost, akademik D. S. Lihačov - ništa nije čudno. Ko ima monopol na pravilan jezik - taj i raspolaže sredstvima za materijalnu proizvodnju.

Uspon statusa filologije zavodljivo se povezuje sa padom statusa ekonomije: kriza 2008. pokazala je da se s ekonomistima ne može računati - njihovi rejtinzi su netačni, prognoze im se ne ostvaruju; oni su prespavali krizu, a Nasim Nikolas Taleb je dokazao da je jedini način na koji ekonomisti prognoziraju verovatnoću nastupanja ovog ili onog događaja - učestalost njegove pojave u prošlosti; s obzirom na to da crni labudovi i dalje izleću jedan za drugim, sva ekonomska nauka, ispostavilo se, nije ništa drugo do šarlatanstvo.

Filolozi - nova kasta žreca - naprotiv, predložili su jasniji kriterij za analizu dešavanja. Najtačnije ogledalo društva jeste jezik - reči, a ne brojevi! Čovek jeste onakav kakve tekstove (u širem smislu) proizvodi: i hajde da se kladimo - u tome postoji logika.

Pa ako je tako, filologija se pretvara u način za precizno merenje moralnog stanja društva - i kontrolu nad društvom. Filolozi - i kad bi sad samo pravi naučnici, u suštini, svi postali filolozi - sve svode na jezik; oni veruju u to da čovekova delatnost može biti dešifrovana pomoću jezika - baš kao što su marksisti nekad bili uvereni da se čovek najbolje otkriva u svojim ekonomskim postupcima. To je svojevrstan filološki determinizam: kakvim rečima ljudi govore, takvi su i sami ljudi. Otuda proizlazi da je jezik - osnovna pokretačka snaga napretka: dovoljno je nazvati miliciju "policija", Daleki istok - Tihookeanska Rusija, i posle možete da se zavalite u fotelju. Izbor pravilne reči jeste rešenje problema.

Bože moj, Bože moj: a šta da radimo ako oni i zaista nestanu? Svi dojednog? Samo ne to, ne daj Bože, molim te. Čini sve, što god ti je volja - samo nemoj to.

(Esej "Monopol" iz knjige
"Kuda oči vode", izdavač "Gramatik",
prevod Radmila Mečanin)