UNA JE ZA PRIMER MLADIMA, HRABRA I DIVAN PRIJATELJ: Dragana Mićalović o serijama "Igra sudbine" i "Tajne vinove loze", ulozi Ane Karenjine...

Ili sa gostovanja na Festivalu filmskih scenarija u Vrnjačkoj Banji "juri" da bude domaćin Filmskih susreta u Nišu. Da je nezaustavljiva i neustrašiva, Dragana pokazuje od 18. godine, od kada je zaplovila glumačkim vodama, ne oslanjajući se odviše na stariju i u glumi iskusniju sestru Slobodu. Dok je čekala da je prime na FDU, završila je Fakultet za kulturu i medije, a potom u 27. godini upisala glumu na Fakultetu savremenih umetnosti u klasi Bobe Đurovića i Nenada Maričića. I kad stigne da se sretne sama sa sobom, kako kaže, nije sasvim sigurna u kom se gradu probudila, ali zna da je pred njom još mnogo posla i malo vremena za opuštanje. Za Draganom su serije "Nepobedivo srce", "Zvezdara", "Sinđelići", "Urgentni centar", kao i filmovi "Vrati se, Zone", Santa Maria della Salute", a pred njom završnica studija glume i još avantura. O dvogodišnjem izazovu zvanom "Igra sudbine", o ulasku u lik slavne Tolstojeve junakinje, o tumačenju uloge majke sopstvenoj sestri u seriji "Tajne vinove loze" i još ponečemu, Dragana Mićalović priča u razgovoru za "TV novosti".

Glumite u jednoj od najgledanijih i najpopularnijih domaćih serija - "Igri sudbine". Da li imate osećaj da vam se život promenio od kad se emituje?

- U biti mi se život nije preterano promenio, osim što mnogo manje vremena imam za sebe, prijatelje i porodicu zbog vremena koje provodim na snimanju. Pošto po cele dane snimamo, ne viđamo se sa ljudima, pa nemamo ni utisak kako serija deluje na gledaoce.

Nedavno, kada smo bili u Vrnjačkoj Banji na festivalu, tek tada smo videli reakciju publike. Tek kada odete negde i vidite kako vas ljudi dočekaju i nagrade, shvatite da ste nešto uradili i da se nešto promenilo. Lep je osećaj što ljudi vole "Igru sudbine" i što vole nas, jer smo postali deo njihovih domova.

Gledaoci su posle duže pauze dočekali dodatnih stotinu novih epizoda ove telenovele. Da li to znači da ste posao završili i priču napokon zaokružili?

- I dalje snimamo seriju i završićemo početkom oktobra. Svašta će se desiti u ovoj sezoni za koju mislim da će biti posebna. Čini mi se da je mnogo duhovitije napisana i ima toliko isprepletanih priča. Nove epizode su pečat svih dosadašnjih i mislim da će biti prava tačka na priču koju već skoro dve godine radimo.

Vaša junakinja Una iz "Igre sudbine" je poletna, a mnogo toga je proživela. Šta vam je u njenom karakteru blisko?

- Od Une bih vrlo volela da naučim ponešto. Smatram da je ona idealna devojka i idealan prijatelj. Neko ko se itekako stoički bori sa svim problemima, gubicima, a istovremeno je verna prijateljica, vredna i hrabra. Volela bih da posedujem njenu hrabrost. Reditelj Miša Vukobratović kaže da ne zna šta scenarista Žarko Jokanović radi sa mojom junakinjom, jer je jedina koja u priči nema nijednu mrlju i ni sa kim nije povezana. Volela bih da Una do kraja ostane dosledna svojim principima, moralu i načelima za koje se bori. Eto, neka ona predstavlja mladim ljudima nešto što nije izumrlo danas u ovom brzom vremenu. Verujem da još takve osobe i dalje postoje, pošto neke poznajem.

I ranije ste igrali junakinje, poput Kasije u seriji "Sinđelići", koje su imale dobre osobine i bile primer drugima, pogotovo mladim devojkama. Kako se "nosite" sa time što tumačite "dobrice"?

- Mislim da reditelji u meni vide taj potencijal. Takve uloge su mi bliske, ali želela bih da dobijem drugačiji glumački zahtev. U ovakvim rolama važno je ne otići u preveliku čistotu i pravičnost jer vrlo lako može da se pretvori u monotonost i dosadu. U ovom periodu mog života, kada se dosta mladih, pogotovo tinejdžera, ugleda na mene, odgovara mi da igram taj tip ličnosti. Naravno, u nekom narednom periodu, u ozbiljnijem životnom dobu, volela bih što više različitih karaktera kako bih mogla da vidim i otkrijem nove glumačke vidike, a kojih nisam svesna jer nisam imala prilike da to odigram. Volela bih da zaigram u filmu koji bi zahtevao fizičku spremnost, nešto što će potpuno promeniti mene kao Draganu Mićalović, tako da me ljudi malo ozbiljnije shvataju.

I sami primećujete da ste kroz uloge koje ste odigrali postali uzor drugima. Da li je ta odgovornost nekad preteška?

- Velika je odgovornost i ne bih želela ikada da razočaram divne mlade ljude koji mi šalju poruke. Mnoge devojčice mi pišu da bi kada porastu želele da budu kao ja. Volela bih da opravdam tu njihovu ljubav, ali živ sam čovek. Nekad mi nije dan, ili napravim pogrešan korak. Normalno je da neko nekad pogreši i baš zato je odgovornost velika, ali i lepota svega ovoga. Znajući sebe, onakva kakva sam, neću mnogo otići od ovoga što sam u suštini. Odgajana sam u takvoj porodici, pa mislim da drugačije ne bih ni umela.

Definitivno znam da je sve "iz kuće" i da nas to apsolutno oblikuje.

Koliko je odrastanje uz oca Dragana, glumca, i sestru Slobodu, koja je u istoj branši, oblikovalo opredeljenje da idete putem umetnosti?

- Meni su i ujak i ujna glumci, pa se sve u kući uvek vrtelo oko toga. Ali se o glumi nikad nije govorilo. Tata je postavio tako da je posao odvojen od kuće. Nisu svi oni preterano uticali, a tata je čak pokušavao da nas odvrati od glume jer nije želeo da se njome bavimo. Mislim da ne može neko da vas natera ili odgovori od toga da odete baš tim putem. Mogla sam da krenem maminim stopama i postanem frizerka i da me gluma nikad ne zanima. Inače, i moje dve sestre i ja završile smo muzičku školu jer su i mama i tata želeli da se obrazujemo i da više vremena provodimo u takvim aktivnostima. Najstarija sestra, Mirjana, potpuno se pronašla u muzici, pa je završila Muzičku akademiju, i nikada nije ni pomišljala da bude glumica. Boba i ja smo završile nižu i srednju muzičku školu i otišle drugim umetničkim putem.

U seriji "Tajne vinove loze" zaigraćete ulogu majke Vere Smiljanić, koju tumači upravo vaša sestra Sloboda. Da li vam je bilo neobično kada ste dobili ponudu?

- Veoma mi je bilo neobično jer nisam baš razumela šta hoće od mene. Kada su mi rekli da je to flešblek i povratak u 1984. godinu, pitala sam se kako ja da igram Bobinu majku.

Ali, prihvatila sam i vrlo mi je zanimljivo da to radim zato što su u pitanju godine koje nisu moderno doba, a i što moj lik nema mnogo teksta, odnosno izgovorenih rečenica, koliko ima trpnog stanja koje je za glumca najteže, ali i najlepše. Bilo mi je interesantno kada je rediteljka Ana Marija Rosi objasnila lik majke Milice, koja se zove baš kao naša majka. Drago mi je što se pogodilo da ću biti majka Milica junakinji Veri, odnosno svojoj sestri Slobodi. Velika je stvar za mladog glumica da uđe u takvu produkciju i igra sa takvom plejadom glumaca. Uglavnom mislite da nikad nije dovoljno dobro. Kada sam probala kostim, način govora mi se promenio i sva nesigurnost i strah su nestali.

Upisali ste i naslovnu rolu u komadu "Ana Karenjina", u režiji i adaptaciji Irfana Mensura, i tako dosegli bitnu kotu u karijeri. Kako sada posmatrate to iskustvo? Kada je izvođenje ove predstave bio poseban doživljaj?

- Bila mi je to prva uloga u profesionalnom pozorištu. Izgovarati Tolstojeve rečenice je velika odgovornost, jer svaka ta reč nosi neverovatnu težinu. Koliko znam, "Ana Karenjina" je najprevođenija knjiga posle Svetog pisma. Dobiti ulogu Ane Karenjine posle velike Mire Stupice je nestvarno i veliko. Imala sam utisak da osećam Anu, kako se ona oseća. Uspela sam neke njene stavove prenesem u današnje vreme i približim ih nekim mojim stavovima i sličnostima između nas. Imala je okove koje je osećala i u sebi, bez slobode i bez prava da izgovori i uradi ono šta oseća i šta želi. Postoji to i danas, samo je u vezi sa nečim drugim, ali ponešto se u današnjem vremenu nije mnogo promenilo od Tolstojevog doba. Dozvolila sam sebi da se upoznam sa Anom, da ne budem Ana, nego da je upoznam i prenesem ono što je ona želela da pokaže. Što se "Ane Karenjine" kao predstave tiče, doživela sam nešto što se, makar su mi tako rekli Irfan Mensur i druge kolege, retko dešava. Imala sam priliku da igram "Anu Karenjinu" pred 3000 ljudi.

Rasprodali smo Nišku tvrđavu, što je bilo neverovatno za jednu predstavu jer nije ni koncert ni film, već klasično delo. Igrati predstavu pred tolikim brojem ljudi, u potpunoj tišini, na otvorenom, slušati kako publika zajedno sa nama diše i gledati kako mnogo gledalaca briše suze, dalo mi je potvrdu da to što radim iole ima nekog uspeha. Kada je publici dosadno, vrpolji se i postoji osećaj nervoze, a ovde su svi ćutali i živeli sa nama tu predstavu. Mnogo mi je to značilo. Već u pet ujutru sam krenula za Beograd zbog snimanja, a Irfan nije mogao da izdrži i ubrzo me je pozvao kako bi mi rekao da nije još doživeo da igra baš pred 3000 ljudi. Odgovorila sam mu "Čika Irfo, probala sam i divno je, ali ne bih se usudila više". Velika je odgovornost, a i mislim da jednom kada se desi, teško se ponavlja i ne bih da se razočaram. Verovatno je negde gore određeno da je to tako trebalo da bude i samo se nadam da sam to opravdala ili, ako nisam, da hoću svakim sledećim igranjem.

Gluma je nekad samo momenat čarolije. Kada za vas nastupa taj čaroban trenutak opuštanja kada je sve kako treba?

- Ne znam jer još uvek to nisam našla. Veliki sam štreber i nikad se ne opuštam. Još ne mogu, ali verujem da to dođe sa godinama i iskustvom, kao i sa naučenim zanatom. U nekim trenucima se pustim, ali se vrlo brzo vratim u svesnost šta radim. U glumi vam partner daje mnogo slobode da se razigrate i zato je važna ekipa glumaca oko vas. Imam sreću da u "Ani Karenjini" imam divne kolege, pa se u svakoj predstavi nešto novo desi. Uvek pred predstavu kad se Miloš Cvetković, koji igra Vronskog, i ja vidimo, imamo običaj da kažemo "Hoćemo da se igramo sad? Hoćemo". Pošto je dosta iskusniji, on se itekako pusti u tu igru, više od mene, dok ja moram da držim pod kontrolom sve. Moj divni prijatelj i kolega Dragan Mićanović mi govori da će se to promeniti jednog dana.

PESMOM BODRILA NIŠKU PUBLIKU

DRUGO festivalsko veče Filmskih susreta u Nišu zadesio je manji kvar. Dragana je čarobnom pesmom bodrila publiku da bude strpljiva dok se projektor ne popravi. Na pitanje da li je isti osećaj kada nastupa kao glumica i kada je u ulozi voditelja, Dragana Mićalović kaže:

- Nije isto. Uglavnom na festival dođe mnogo više ljudi nego na predstavu. Iako nas gleda po dve-tri hiljade ljudi, reflektor je reflektor, scena je scena i odgovornost na njoj, u kom god zadatku bila, je velika, ako iole imate osećaja i ljubavi prema tome što radite. Filmski susreti u Nišu imaju veoma dugu tradiciju i čast je biti na sceni na kojoj su stajali naši najveći glumci i ne samo oni jer su u davna, zlatna vremena bile tu i holivudske zvezde.