KNJIŽEVNA KRITIKA: Sudbina čoveka

Iako odbegla i lovljena, ona je snažnija od svog stvoritelja. Od njega je moćnija i savest koja, osobito u noćnim časovima, beži i pretvara se u senku koja guta onoga iz čije glave je izašla.

Čitajući ovu knjigu, svedočimo i o transformaciji čoveka i njegove misli u svetlost i o nijansama i značenjima te svetlosti - one koja je otac i one koja je sin - a na primeru Milana i Nikole Tesle i njihovih bogougodnih dela.

Osim meditativnih, filozofičnih ispisa, svedenih i naoko blagih, a suštinski obavezujućih i upornih, koji sadrže konstante i uslov čovekovog bivanja na zemlji - veru, svetlost, mišljenje, dolaženje do sebe i susret sa sobom, ova knjiga, po nužnosti, donosi i ispise - isključivo u prostorima književnosti - o pošastima istorije, nama isuviše bliskim. Oni su svedočanstva o tome u šta se misao, savest i svetlost transformišu kad njihov stvaralac prestane da bude čovek.

O izopačenosti te strašne činjenice koja sadrži zlo i navodi nas na zaključke da je, kao i dobro, ono staro koliko i čovek, ali da s protokom vremena preovlađuje i usložnjava se, svedoče zapisi o ratu, izbeglištvu i stradanju. Tako se u prostorima pripovedanog mesta nalazi kolona izbeglica iz "Oluje" i u njoj čovek koji sa sobom, kao svedočanstvo da je postojao, nosi samo limenu tablu sa brojem kuće koju više nema. U tim prostorima mesto nalaze i zvezde koje pod radom zla prestaju to da budu i pretvaraju se sredstvo za ubijanje iz vazduha. Ontologija zla sve poništava i obesmišljava, briše sve pred sobom. U ovoj knjizi, čija se istina poklapa sa istorijskom, "Oluja" je njeno ime. U pričama čija je to tematska osnova, osim sugestivnih poređenja, Ranko Pavlović služi se ironijom.

Zamišljeni nad sadržajem priče baš takvog naslova - "Incident" - suočavamo se sa svedočanstvom o početku pomenute ratne operacije. U priči, koja se poput filma sastoji iz kadrova, preovladava zlosutna tišina. U prvom kadru vidimo starijeg čoveka na biciklu koji, sporo okrećući pedale, beži iz sela i od svoje prošlosti, ne znajući kuda bi. Po istom prostoru, u istom raspoloženju, kreću se i drugi junaci ove priče. Rečita tišina sadrži i simboličnu sliku - rasuto perje golubice koju je napao gavran.

Osim niza pojedinačnih sudbina, određenih istorijom, kojima običan čovek, baš zbog toga, nikako ne može vladati, u "Pečatu nad ponorom", kao primeri za ono što označuje pojedinca, jesu prizori iz svakodnevice koji život svakog od njih čini nesvakidašnjim.

Za jedne je to bezdetnost, koja do nerazuma presenjuje život i biće žene koja bi htela da bude majka, za druge je to nepodnošljiva teskoba proizašla iz osećanja potpune nezaštićenosti i samoće, za treće je to bolest i život na svaki način njome uslovljen.

Osim navedenog, knjiga sadrži pregršt priča čiji su motivi vezani za tradiciju, selo, detinjstvo i bližnje. One su, razume se, pripovedane retrospektivno. U njima pripovedač sa sentimentom oživljava uspomene, mirise i ukuse - pripreme za praznovanje Božića, majčinu kudelju i predenje, njeno pletenje vunenih čarapa, poslovanje po kući i oko životinja, brižnost prema deci. U njima su mesto našli i mudri dedini saveti upućeni unuku, gotovo u formi basne, da bi se lakše upamtili, kao i bakina gibanica. Sve navedeno čini izuzetno dinamičnu, koloritnu i vernu sliku pripovedačevog zavičaja o kojem bi se, gotovo samo na osnovu pomenutih priča, mogla sačiniti etnološka studija.

No, pored sećanja na zavičaj, pripovedač baštini i reči sa tog prostora i njihova značenja, prirodno ih situira u svoje zapise.

Većina junaka priča Ranka Pavlovića razmišlja nalazeći se na nekoj uzvisini, često je to baš stena. Zamišljeno gledaju u provaliju, prostranstvo zelenila, plavet mora ili pak neba. Njihove misli usmerene na mesto čoveka u svetu, njegovo dominantno osećanje i sudbinu, pokazuju mogućnost pada, kao i mogućnost uzvinuća u nebo, pretvaranja u svetlost.

Između su priče koje svedoče, ipak, o njihovoj čvrstoj povezanosti sa stenom na kojoj stoje - prometejski.