ZAŠTITA ĆIRILICE MORA BITI BEZUSLOVNA: Đedovi nas ne bi razumeli

Mi smo, recimo, u detinjstvu, čekali s posebnim raspoloženjem avionska pisma, koverte oivičene crveno-plavim rubom. Unutra kao klesane reči, uglastim rukopisom koji se gdegde pretvara u čvrste, jake oblike: Dragi moji, ja sam dobro i zdravo, hvala Bogu, kao što i vama želim.

Ćirilica, tvrda, kao glačano kamenje, prosipala se na nas. Bili su to pritajno svečani časovi: zamišljala sam neznanog đeda, čiji je lik stizao do nas na fotografijama. Tvrda ruka i još tvrđa glava nekadašnjeg člana sokolskog društva, uredno šalje pozdrave, ispisuje nostalgiju (škrto, tek ponegde može da se nasluti), raspituje se i očekuje, jedinim pismom koje ga čini snažnim: ćirilicom. Ta pisma, i to pismo, osuštinjuju ga. U meni utvrđuju, te njegove reči, privrženost potisnutim, zatomljenim vrednostima, nagoveštavaju duboku tajnu, nešto o čemu se slabo govori. Naknadno razumem, zahvaljujući tim pismima šta je to karakter, i kako se ne gazi ono u što veruješ. I kad je cena visoka.

Odgovarali smo i brat i ja, ćirilicom, pod majčinim nadzorom. Ponekad se bunili, hvatao nas je onaj zdravi smeh od koga deca izgledaju kao da ih neko golica, pa prepričavali babi po ocu, šta piše Amerikanac. A ona bi na to coktala, pa kad kažemo i tebe pozdravlja, žmirne, i pritvrdi: Bog mu dao zdravlje. Napiši to.

Kad je đed interniran u nemački logor u Grčkoj, mati je imala četrdeset dana. Kad su se prvi put sreli tridese tri godine. Vreme između popunjavali su pismima.

Đed je vodio dnevnik u zarobljeništvu - mala crna beležnica, u kojoj opisujući put iz skrajnutog sela u nevesinjskom srezu do života u logoru, zapravo, najviše svojim najdubljim bićem i svešću - zapeva nad stradanjem roda. Naravno, ćirilicom.

Napokon, vekovaće pod pločom ispisanom istim tim pismom, opisan Andrićevim rečima da su pravi životi, uvek, teški i lepi. U Gajčiću, malom seoskom groblju - na proplanku; gde počivaju i svi oni od kojih je nasledio tvrdu reč i karakter.

Sećanja su varljiva, i neretko, pod uticajem trenutnih uverenja još varljivija. Pisala si i latinicom, kaže mati. Valjda jesam, u ono vreme kad su se naizmenično, kao po komandi menjala pisma, sedmično - svedoci su sveske iz osnovne i srednje škole, razbacane po kućnim pričuvama: tavanu, garaži, ostavi...

Ovog leta duboko zakorenjena uspomene, pronalazim beleške iz brucoških dana. I vidiš, to, razveseli me. Ćirilica. Sitno, talasasto, zanosno; tako sam se i osećala u slušaonicama Filološkog fakulteta tih godina dok smo savladavali velike priče, do tad neznane; otkrivali i otključavali reči, jezik, istoriju.

Na našim grobljima, kuda idem da palim sveće, ovog leta, svi počivaju pod ćirilicom. Takva je Hercegovina.

Međutim u realnom životu, u svetu interneta i mreža, danas, ćirilica je nepodobna.

Obrazloženje da je bez nje sve lakše i jednostavnije, nije dovoljno. Čak i oni koji kroz administraciju ili ličnu prepisku, rukom, pišu ćirilicom, na mrežama se oglašavaju, uglavnom, latinicom. Istrenirala sam i pripitomila sve svoje sprave da misle i rade ćirilično. Nije uvek bilo lako. Pripitomljavanje je stvar upornosti i strpljenja. Tvrda đedova glava. Uostalom, kad su u jeziku, na tlu, gde je rođen, rekli da Boga nema, on je bio spreman da stranstvuje. Mogu i ja onda, danas, u svojoj zemlji, u svom jeziku, čuvati pismo.

Ništa nije nemoguće, ako to odista hoćemo, zar ne? To je slogan novog veka, što bi ćirilica bila izopštena ili izuzeće? Pretraživač izbacuje rezultate na oba pisma i više jezika, i kad ukucate reč - pojam ćirilicom. Ako mi ne verujete na reč, istrenirajte i vi svoje telefone i računare.

Neki su lenji, a neki strasno mrze ćirilicu. Neke nije briga. Poneki, možda, nisu vešti takvim tehničkim podvizima.

Mnogi potomci solunaca, onih koji ni za šta ne bi menjali svoje pismo, ni jezik, zbog toga što je lakše pisati latinicom, i što je navodno civilizovanije, zaturaju ćirilicu i vrhovni mag Gugl, beleži ih na mrežama kao korisnike hrvatskog pisma. Tako to iskače i otvara se u sistemu virtuelnog sveta, na ćiriličnim spravama. I još piše: ocenite ovaj prevod sa hrvatskog! (Ošišana latinica, manje-više, danas je lična karta srpskog jezika na internetu. Kao što se i, mnoge knjige srpskih pisaca, štampane latinicom, klasifikuju kao hrvatska ili bosanska književnost.)

Naši đedovi, ne bi nas razumeli. Kako bi nas gledali? Udvorničke snobove, kakvi smo postali danas. Sa tugom, prekorom, ljutnjom? Jer, jezik i pismo su ona prečka koju svako nosi iz kuće, i koja čini živim sve što je proteklo.

Ovog leta šire se vesti da na katedre srpskog jezika i književnosti nema ko da se upisuje. Krupnom kapitalu, u vreme ideje da je svet globalno selo, ne odgovaraju pojedinačni nacionalni identiteti. Svi mogu biti sve u ispolitizovanom praznom sistemu vrednosti.

Nikakva svest o nacionalnom nije poželjna, a u našem slučaju ćirilica je označena kao neprijatelj velikih tekovina "vrlog novog sveta". Preporučuje se život kao u bestseleru, i istoimenom, slatkom filmu: "Jedi, moli, voli". Na to se svodi ponuda savremenog sveta, a nekoć dok smo izučavali stare književnosti i još mnogo toga, na katedrama beogradskog Filološkog fakulteta, učili su nas da kritički promišljamo, pa smo kao primer vrhunske površnosti i gluposti navodili reči (po slobodnoj volji, krhkog pamćenja, zabeleženo): ij, pij i trunpaj. Ili eksplicitnije: u se, na se i podase. Tužna civilizacija tekovina.

Ko krstari putevima bivše države, primetiće da su u nekim delovima, uredno precrtani svi putokazi sa dva pisma. Ćirilica je nepoženjna. Ćirilica je, na odstrelu. Pisci koji objavljuju ćirilične knjige nisu popularni.

Ruka mog đeda, Dušana, koja u Americi ispisuje ona pisma, ne da mi mira.
Stoga, svedočim ćirilicu.