KNJIŽEVNA KRITIKA: Nasušne reči

Raspon motiva ovog pesnika je veliki, a ono što osobito privlači našu pažnju jesu motivi detinjstva, motivi koji pripadaju mitološkom razumevanju prirode i dosluha s njom, sećanje na druge pesnike, a sadrži i hrišćanske motive.

Lirski subjekt retrospektivno oživljava slike detinjstva ili pak sećanje na roditelje, naročito na majku. U pesmi "Tromb" on svedeno, škrt na rečima, što je odlika njegovog pesničkog izraza u celini, govori o svojoj vezi s njom. Često se motivi iz mitološki shvaćene prirode preklapaju s motivima detinjstva. Jedan od takvih reprezentativnih primera jeste pesma "Sine moj", posvećena majci, koja po načinu građenja i ritmu i sama sliči mitološkoj pesmi. U njoj su sadržane sve majčine želje za dobro svog novorođenčeta. No, sećanje na majku iskazuje se i u drugom fonu, u drugačijem raspoloženju, o čemu svedoči pesma "23. mart 2004. godine". Ta pesma opraštanje je s majkom, kao i izraz njene ljubavi i brige za sina čak i u tom, poslednjem času. Ono što takođe pripada majčinstvu, ponekad i pomalo oporom podizanju dece u patrijarhalnoj zajednici, jeste sećanje lirskog subjekta na odvikavanje od dojenja, o čemu je reč u pesmi "Ljuti papar".

Pesma koja je takođe u vezi s majkom i majčinstvom, ovoga puta napisana modernistički, jeste "Krug", s tim što je u njoj ta reč sinonim za matericu. Sa elementima paganskog u tom modernizmu ispevano je o rađanju sina.

Pesma koja se izdvaja po lepoti, a koja takođe pripada porodičnom krugu je "Bisernica". Po ugledu na narodnu, jer ta tradicija je konstanta u poeziji Saše Nišavića i njena primarna podloga, ta pesma je ispevana u desetercu, a motiv u njoj sadržan je ljubav brata prema sestrama.

Pesma koja je takođe ispevana na narodnu, a koja izlazi iz porodičnog kruga je "Osmeh". U svega četiri stiha stao je svet jedne mladosti u patrijarhalnom društvu i ono što je iz njega proizašlo. Ta pesma implicite je pohvala životu. Na isti način ona govori o načinu na koji priroda funkcioniše, o ciklizmu i ženskom principu.

O funkcionisanju prirode i njenim odlikama, s naklonošću prema njoj, kao i simbolici proistekloj iz čovekove vezanosti za nju, obnavljamo znanja čitajući pesme "Osinjak" - u kojoj se domaćin obraća gostu ose metaforično imenujući, "Čičak" - u kojoj lirski subjekt opaža različite čičkove pojave, a bira onaj koji je najbliži njegovom senzibilitetu:

"To je i volšeban cvet /I sunčeva treplja / u runu Božjeg jagnjeta", ili pak "Krtica" - u kojoj se lirski subjekt obraća toj htonskoj životinji. Tu njenu osobinu pesnik simbolično stavlja u drugi, neočekivani kontekst, vezan za stvaralaštvo i za karakteristike sveta ljudi:

"Za tren nam prevrneš slova i pesmu preokreneš/ da naopako sudbu čitamo/ od mržnje slepimo/ od straha nemimo" itd.

Čitanje sudbe, njenog epiloga, sećanje na bližnje po peru ili pak dijalog s njihovom poezijom, Saša Nišavić ostvaruje u pesmama - "Pupčanik" koja je sećanje na Duška Trifunovića; "Jeza", posvećena Blagoju Bakoviću, "Treb" posvećena Nenadu Grujičiću, "Pričest", Veroljubu Vukašinoviću i druge.

Izuzetan dijalog ovog pesnika s pesnikom Dejanom Aleksićem, osobito s njegovom pesmom "Okno" iz zbirke "Jedino vetar", nalazimo u pesmi "Reči":

"S lampom na čelu/ Silazim u rudarsko okno/ U podzemnu reku/ Po kristale soli/ Zlatne opiljke i varnice/ Po krilate ribe i aktove/ Što ih vreme izvaja u utrobi zemlje/ Po zavetne i nasušne reči/ Što bubnje u mom bilu/ Poput trutova u pčelinjaku/ Po otrovne i medonosne reči/ Po kapi Božje/ Što dele i drže svet".

Oba pesnika, i to je njihova najveća srodnost, ne libeći se silaze u okno, po zavetne i nasušne reči, kroz njega "izvlače svet na svetlost dana".