POEZIJA RATA: Zbirka priča Zahara Prilepina "Opolčenska romansa"

Ova zbirka priča govori o poeziji rata, otuda je ta romansa opolčenska. Opolčenje je istorijski pojam, označava dobrovoljnu narodnu vojsku za pomoć regularnoj armiji u bojevim dejstvima za vreme rata.

Podnaslov je "Četrnaest pesama različitog ritma", što znači da autor doživljava "donbaski tekst" i kao muziku.

Prilepin, nadahnut zbivanjima u kojima je lično učestvovao od 2014. godine, posle tri prethodne knjige o istoj temi (reportaža "Pisma iz Donbasa", esejistike "Nije tuđi rat", dnevničkog štiva "Neki neće dospeti u pakao") piše ratnu melodiju čiji je glavni junak rat.

Prva priča je indikativna - spora, troma naracija o životu bezličnog muškarca koji nikom ništa ne znači, prema kome se oduvek ponašaju kao prema upotrebnom predmetu, koga svi izbegavaju, čak ga i psi napuštaju. Zato on, čovek bez svoga "ja", od početka do kraja priče nema ni ime. A još nema ni rata, odjeci Majdana su u pozadini, ali polako zahvataju sve i preobražavaju ljude. I taj bezimeni junak, pod uticajem slučajno doživljenih situacija stiče svoj identitet, kao što kamen pod dletom skulptora dobija oblik... Sledeće priče su povezane istim likovima, ritam im se ubrzava, atmosfera i zbivanja čine životnu sredinu u kojoj je podela na - svoje i tuđe.

Junaci su uglavnom ljudi koji nisu intelektualci, nisu živeli u Moskvi, sami su odabrali svoj put, sebe smatraju nosiocima pravednosti i zato se rukovode nagonom dobrote. Za njih nisu važni lični životi nego su važne te vrednosti - istina i pravednost. (Logično je što Prilepin kasnije tako imenuje i svoju partiju). Instinkt dobrote nema nikakve veze sa nacionalnošću: "karakter donjecki, odgoj ukrajinski, krv bilo kakva, svet - ruski". Ruski jezik i kultura su kohezivni element koji je cementirao karakter tog sveta. (Otpor i nastaje kada se ukida ruski jezik u Ukrajini).

Junaci se nalaze u području lične odgovornosti, gde im je savest - vrhovni zapovednik.

Nijedna država na svetu ne priznaje lokalne vlasti, ljudi se ovde ne potčinjavaju nikom.

Cveta šverc. Mobilni telefoni su nepotrebni, ne samo zato što mogu biti predmet ucena u slučaju da padnu u ruke neprijatelju, već i zato što je tu drugi život, sa kontuzovanim psima i mačkama, minama i pucnjavom, sve je kao u redu, mirno se razgovara, a u susednim stanovima se kriju iznenađenja. Taj život je tuđ svakom pređašnjem iskustvu. I kad se uniformisani oficir vrati u Rusiju, oseća na sebi neprijateljske poglede sugrađana i sam se oseća u njemu kao stranac. Što pre nazad! Emocije su snažne, jezik slikovit, scene jezive. Autor ih opisuje sa strane, hladno, ali se oseća njegov dah.

Istinitost opisanih dešavanja istovremeno je dragocen materijal za antropološka istraživanja, mada je ta dokumentarnost sporedna u odnosu na umetničko osmišljavanje ratnog iskustva.