PESMA IZ VATRE JEZIKA: Na duhovnom saboru pesniku Nikoli Vujčiću svečano uručena "Žička hrisovulja"
NA sam dan Preobraženja Gospodnjeg, pod svodovima Crkve svetoga Spasa u srednjovekovnom manastiru Žiči, u četvrtak je pesniku Nikoli Vujčiću uručena "Žička hrisovulja" - najviše priznanje Žičkog duhovnog sabora "Preobraženje" i jedno od naših najprestižnijih književnih nagrada.
Foto G. Šljivić
Ovogodišnja "Hrisovulja" Vujčiću je pripala "za poeziju svedenog jezika u traganju za jedinom reči".
Ovo značajno priznanje koje podrazumeva "Zlatopečatenu povelju" i preobraženjsku ikonu, laureatu je uručio gradonačelnik Kraljeva dr Predrag Terzić.
- Pisanje je skup pojedinačnih iskustava. Svaka pesma je plod svog pravila možda stvorenog samo za tu priliku. Kako u tom naprezanju svih čula koja nas vode u mnoštvo svetova, u zamagljene prostore, izdvojiti reči koje će tvoriti pesmu? Kako iz te ustalasalosti reči i vatre jezika, izvući ono što nazivamo pesmom? Putevi ka pesmi su različiti i vrlo tajnoviti - besedio je Nikola Vujčić. - Ja pišem sporo i u mahovima, uvek olovkom, a onda se dugo vraćam svakoj reči. Nekada pesma nastane iz samo jedne reči kao i biljka iz klice ili neke jake slike koju sam spazio i koja u meni odjekuje, a onda je za nju bitna svaka reč, njen oblik i zvuk, ritam stiha...
Laureat je u svojoj besedi naglasio i da " reči u sebi, u svojim slojevima koji pamte, nose unutrašnje svetove i daleka vremena".
- Puno je merača koji mere naše živote, koji žele da nas svrstaju i ukalupe, da uđu u sve pore našeg bića. Mere nas a da za to i ne znamo. Mere naša osećanja, otkucaje srca, krv, plakanje, mere i našu dušu koju "još niko nije video" - dodao je Vujčić. - Praznina se naselila u čoveku modernog vremena, to je prostor bez prisnosti i smislenosti. Pretvaraju nas u brojke, u statistiku, u bezličnu masu. Danas je, možda, ključno pitanje - kako sačuvati sebe i svoj glas da se ne utopimo u tu bezličnost? Mene od toga spasava pesma.