LESKOVAC U GLAVNOJ ULOZI: Privodi se kraju snimanje filma i televizijske serije "Bilo jednom u Srbiji"

Tako Leskovac iz turske kasabe za relativno kratko vreme prerasta u grad koji je bio veoma bitan na mapi Starog kontinenta. Priču o tom i takvom vremenu donosi nam film "Bilo jednom u Srbiji" čije se snimanje ovih dana privodi kraju.

- Leskovac je grad kome je teško naći "parnjak". On je jedinstven. Fabrike su se ovde otvarale i zatvarale, ali je jedna uvek radila. Vanvremenska fabrika smeha koje nigde nema osim u gradu o kome snimamo film. On se promenio, ali ga nije napustila preduzimljivost i elan koji u pojedinim slučajevima zna da bude, kao i tada, na evropskom nivou - ističe Zvonimir Šimunec, idejni tvorac i producent ovog projekta na kome je radio godinama.

Režija filma i serije poverena je Petru Ristovskom, a u glumačkoj ekipi su poznata imena. Tu su Viktor Savić i Teodora Ristovski, Radovan Vujović, Miki Manojlović, Dragan Petrović Pele, Zoran Cvijanović, Sloboda Mićalović i Nemanja Oliverić, pokojni Ivan Bekjarev kao i jedna od najvećih glumica jugoslovenske i srpske kinematografije Mira Banjac.

- Na papiru je ovaj film izgledao dosta lakši nego što se to pokazalo u praksi. Bio je to veliki zalogaj za produkciju i organizaciju i za sve nas. Iscrpljujući proces, ali i velika satisfakcija što ćemo publici pružiti mogućnost da vidi jednu romantičnu komediju sa elementima preduzetničke drame i ljubavne melodrame kakve dugo nije bilo - ističe Ristovski.

U filmu sa blizu stotinu glumaca sniman je i veliki broj ansambl scena što od reditelja traži veliku posvećenost i koncentraciju. Za Petra je to dragoceno iskustvo.

- Glumci su uspeli da naprave karaktere koji su dočarali mentalitet tog vremena. Sarađivati sa Mikijem Manojlovićem je čast i privilegija kao i prva saradnja sa Bobom Mićalović - jednom tako velikom glumicom. Najveći izazov nam je bila scenografija.

Pored inspirativnih autentičnih lokacija nije bilo nimalo lako vratiti celu ulicu, od oko 200 metara, sto godina unazad - dodaje Ristovski.

Sloboda Mićalović je detinjstvo provela u Leskovcu, pa se sada, kao proslavljena glumica, prisetila priča o Srpskom Mančesteru koji su stvorili "dobri i kvalitetni ljudi sa idejama i vizijom".

- Smatram da je Šimunec mnogo uradio da se to vreme ne zaboravi. Velika je to stvar za buduće generacije. Imala sam sreću da radim sa Nemanjom Oliverićem i Petrom i ta saradnja je moj najveći utisak. Petar je predivan i veoma darovit reditelj. Voli glumca i razume proces, pa i umor, dekoncentraciju, nervozu... - kazala nam je Sloboda Mićalović.

Ona igra ženu koja važi za lepu, ali ukletu. Usedelicu koja živi sa majkom, dok okolina o njoj govori kao o urokljivoj i jalovoj.

- Mala sredina zna da uguši čoveka. Ne iz zle namere već iz čaršijskog ogovaranja. Moju Ružicu smo više u hodu smišljali uz duhovit pristup situaciji i priči. Do sada sam igrala dramske, emotivne, uloge. Ovde ću dotaći te komične elemente i od jedne uvele i napuštene žene će se izroditi jedan cvet - priča Boba Mićalović.

A da to bude tako zaslužan je još jedan od junaka ovog filma. Mladić koji je bio hrabar da se upusti u odnos sa Ružicom, da prevaziđe predrasude, da je promeni i da otkrije njeno pravo biće. Ta je uloga, nakon što se odavno dokazao u pozorištu, poverena Nemanji Oliveriću za koga Sloboda kaže da će ovom rolom "otvoriti vrata filma".

- Bilo je zadovoljstvo, sa Nemanjom i Petrom, graditi svaki kadar, a svaki trenutak dok maštamo i razmišljamo više nego dragocen. Volim tako da radim, da se pitam - dodaje naša sagovornica.

Oliverićev lik je inspirisan istorijskom ličnošću. Glumcu ta činjenica pomaže, ali i nameće veliki zadatak. Nemanji je svaka uloga izazov, a u ovoj mu se dopalo to što je deo filma koji „pomera“.

- Volim filmove koji nešto bude u ljudima. Posle Velikog rata svi su gubili nadu. Sa mračnim pogledima na budućnost morali su da u sebi pronađu veru i snagu, a za ta unutrašnja prelamanja ključna je bila i sada je - ljubav. Ona se desila i mom junaku Dinetu zbog koje ostaje u Leskovcu uprkos tome što ima mogućnost da se vrati u Pariz, u epicentar kulturnog života, gde je video da je film važan, jer nas uči kako treba da živimo – zaključuje Oliverić.

Njegov prijatelj Cone, koga tumači Viktor Savić, podiže fabriku „modernog“ engleskog štofa rešen da se obogati kako bi „vratio ruku“ žene koju voli. I njega pokreće ljubav, a Dinetove „pokretne slike“ donose u Leskovac evropski način života koje i Leskovčani, uprkos predrasudama, prihvataju i počinju da vole.