PREVEO I NAŠU HASANAGINICU": Dva i po veka od rođenja slavnog britanskog književnika i prevodioca Valtera Skota (1771-1832)

Uticao je na razvitak ove književne vrste i izvan granica svoje zemlje Velike Britanije. Voleo je škotsku narodnu poeziju, nemačke balade, a s posebnim interesovanjem preveo je i našu "Hasanaginicu" - koristeći se Geteovim prevodom.

Rodio se 15. avgusta 1771. godine u Edinburgu, u srcu Škotske, u porodici sa dvanaestoro dece. Vremenom su umirali jedno za drugim, a i mali Valter ubrzo je počeo da poboleva: još je bio beba kad je počela da mu se grči desna noga. Roditelji su mališana poslali na oporavak kod dede na selo. Noga nije ozdravila, ali je dečak ojačao na svežem vazduhu. O Skotovom snažnom karakteru govori podatak da je sa invaliditetom ne samo naučio da jaše, nego je kasnije ušao i u gardu konjičkog puka. Na selu je zavoleo narodne, junačke škotske pesme. Ipak, budući veliki pisac, školu nije voleo. Više je uživao u igri nego u nastavi, ipak, latinski mu je dobro išao - što će se uočiti i u njegovim delima. Od ranog detinjstva, Valter je imao svu roditeljsku pažnju: majka ga je usmeravala na čitanje Šekspira, a otac na rad u amaterskom pozorištu. Njega je pak najviše interesovala škotska istorija, uživao je u prepričavanju narodnih legendi, učio strane jezike. Savladao je nemački da bi prevodio Getea, italijanski da bi čitao u originalu Torkvata Tasa, a francuski zbog srednjovekovnih romana. Razvoj bolesti prekinuo je redovno školovanje, pa je budući pisac postao praktikant u očevoj advokatskoj kancelariji. Ubrzo je upisao i (u roku) završio pravni fakultet. Posle jedne nesrećne ljubavi, 1797. oženio se Francuskinjom Šarlotom Šarpantje i srećno proživeo mnoge godine potom.

Na očevu žalost, nije želeo da se bavi advokaturom. Više su ga zanimali književni rad i proučavanje prošlosti nego sudske parnice. Postao je skupštinski činovnik sa zaradom koja mu je omogućila da na dug uzme veliki zamak Abotsford, na obali Tvida i ubrzo dobije titulu sera. Nažalost, u 55. godini našao se na ivici ambisa, jer je njegov partner u izdavačkim poslovima morao da proglasi bankrotstvo. Gubitak novca i ugleda gospođu Skot odveo je u preranu smrt, a njen suprug još jednom je pokazao izuzetnu snagu duha: odbio je novčanu pomoć prijatelja i oronulog zdravlja bacio se na književni rad i - za nepune dve godine otplatio dug od 40.000 funti. Mogao je, konačno, da odahne i ode u Italiju na oporavak. Uprkos toploj klimi nije dugo poživeo: vratio se u domovinu da ne umre u tuđini, prvog jesenjeg dana 1832. godine...

Skotov književni rad počeo je prevodima iz nemačke književnosti, usledile su tri knjige "Narodne poezije škotskih graničara". Uspeh ovih izdanja ohrabrio ga je da napiše originalni spev "Pesma poslednjeg narodnog pevača" koji je stekao veliku popularnost. Usledio je spev "Gospođa sa jezera", a onda se okrenuo pisanju istorijskih romana. Dugo ih nije potpisivao svojim imenom (do 1827) uprkos slavi i bogatstvu, što je redak primer odsustva spisateljske sujete. Iza njega su, između ostalih, ostali romani "Rob Roj", "Kventin Darvard", "Talisman" i, naravno, "Ajvanho". Imao je mnogo sledbenika, a pod njegovim uticajem počeo je da piše i sam Džordž Bajron. Njih dvojica (uz Šekspira) uživaju među britanskim piscima i najveći ugled na Starom kontinentu, sve do naših dana.

ZADOVOLjAN ČOVEK

"ZA sve ljude, njihove slabosti kao i za vrline, nije imao ni trunke podsmeha i zavisti. Kakva razlika, kad bi ga čovek poredio sa Sviftom ili Balzakom. Duhovno i duševno bio je veoma zdrav i zadovoljan čovek. Otuda je veoma retko davao maha svojoj satiričnoj žici iako ju je imao u velikoj meri, a njegov humor, po pravilu, vrlo je blag i srdačan. I kad morališe on nije strog i pakostan", napisao je Dušan Bogosavljević o Skotovom delu i ličnosti.