POGLED ISKOSA - U susret arapskoj skulpturi

Nedavno je u Abu Dabiju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima otvoren muzej Luvr od 55 odvojenih zgrada za koji je pariska centrala izdvojila 300 dela od antike do modernizma.

Time se otvorio i prostor za prodor savremene umetnosti u tu zemlju. Ivanović je za državne potrebe izvajao i u bronzi finalizovao bistu Nj. V. šeika Zajeda al Nahajana, krajnje poštovanog oca nacije. Skulptura je sve do tog trenutka kao umetnička forma u Ujedinjenim Arapskim Emiratima bila zabranjena iz verskih razloga.

Trenutak kada je ona trajno izložena na najvažnijem mestu u Predsedničkoj palati, predstavlja prekretnicu u razvoju umetnosti u toj zemlji.

Ivanović je pažljivo i dugotrajno obavio pripreme za izradu ovog dela. Studiozno je radio, uspeh je rezultat velikog dara i mara. Odgledao je sve javno dostupne fotografije i filmske snimke ovog vladara koji više nije živ, ne bi li ga što bolje upoznao, doživeo i sagledao anfas, profil i druge vizure. Formalni rok za izradu skulpture je bio kratak, jer je bistu trebalo poslati u isto vreme kada u Emirate šalje svoje rešenje odlični nemački vajar Andreas Artur Hoferik. Naš vajar je uspeo da nadmaši jednog od najboljih evropskih, 10 godina starijeg berlinskog umetnika koji stvara u izvanrednim uslovima. Bista prof. Ivanovića prošla je sve procene francuskih i emiratskih stručnjaka Luvra u Abu Dabiju i odobrena kao izvanredno umetničko ostvarenje za izlaganje u Predsedničkoj palati glavnog grada - prvi put u istoriji te zemlje. Umetnik je tragao za merom između realističnosti i idealizacije, dobar portret treba da sadrži obe suštine. Pravo da portretiše Nj. V. šeika i članove njegove porodice ima samo jedan holandski slikar i Zoran Ivanović kao dvorski, službeni vajar te države.

Uprkos ovom pravom uspehu na terenu čija je kultura tradicionalno protiv treće dimenzije u likovnoj umetnosti, Zoran Ivanović i dalje ima probleme u svojoj zemlji. Autor je brojnih monumentalnih skulptura, pojedinih i preko četiri metra, koje ga čine i živim vajarom sa najviše izvedenih spomeničkih ostvarenja u Beogradu. On je sada neka vrsta srpskog Meštrovića, mada ga gradske i državne strukture ne upošljavaju dovoljno u odnosu na njegove mogućnosti i sposobnosti. Takav vajar, kojim bi se ponosila svaka sredina, omogućujući mu da nesmetano stvara, jer je to što stvara od državnog interesa, za godinu dana će ostati bez svog ateljea, a i on je neodgovarajući u odnosu na izazove koji se postavljaju ispred njega. Grad Beograd godinama ne može da pronađe odgovarajući ateljejski prostor za najdarovitijeg figuralnog vajara koga imamo, što je skandalozna nebriga o vrhunskim umetnicima.