NESTANAK BERMUDSKOG TROUGLA: Zatvaranje najpoznatijih kafana ravno je rušenju berlinskog zida

Slično zraku sunca od kojeg žmirka mačor ispod nekog, palanačkog, kafanskog stola.

Uostalom, oni nose svoja imena, kao i ljudi, ponosno, pokorno ili nevoljno, zavisno od njihovih osobina nastalih u okolnostima naslednih činilaca na koji nisu imali nikakav uticaj, ili raspoloženja "kuma" koji im je ime nadenuo. I tako srećemo različite ljude, različitog imena i prezimena, koji različito odgovaraju imenu i prezimenu koje nose, tako, svuda oko nas vrve čudesni nazivi pojilišta - tako mlađi naraštaj krsti gorenavedene imenice iz ugostiteljstva. Njihovi nazivi postaju ne samo zaštitni znak objekta upisanog u katastar i zavedenog u privredni protokol, nego i znak onih, nazvanih gostima; njihovo ime postaje simbol i, kao tetovaža, oznaka fizionomije samih gostiju.

Gosti, pak, često zalažu svoje ime i svoju sudbinu za budućnost omiljenih mesta bez kojih bi im život bio ako ne besmislen, ono ispunjen lažnim nadama. A to je, opet zato što se kafane i književnost slikuju. Nigde se ne može naći tolika raznolikost tipova, imena, zanimanja, opisa i događaja u njima.

Kada je, na primer, pre više decenija, Slobodan Aligrudić uzimao taksi da bi iz svog bircuza "Brioni" prešao prekoputa ulice u kafanu "Boka", to nije bila samo poza ili hir jednog velikog glumca, nego demonstracija duha grada. Teško da će današnji posetioci Pizza hut znati da je to mesto bilo "Pod lipom" gde ste ako se spustite strmim stepenicama i nađete slobodno mesto, mogli pijuckati domaću kleku, iz staklića, uz kavurmu služenu u aluminijumskim tanjirima. Sumnjam da će posetioci, kada se otvori renovirani "Šumatovac" pod novim imenom gde će novinari, dolazeći na kontinentalni breakfast i party, u kreštanju gačaca zavučenih u krošnje platana dozvati u sluhu zvuk bitke na Šumatovcu, 1876. godine. Niti će posetioci "Grmeča", gde se sad nudi samo jedna vrsta piva jer je njegov proizvođač sponzor kafane, dosetiti da je veliku sliku, preko čitavog kafanskog zida, naslikao genijalni Zuko Džumhur u vreme kada se sedelo za stolovima sa kockastim čaršavima na kojima su svoje fleke ostavljale suze i saft od svinjskih papaka.

U tom beogradskom bermudskom trouglu, u otrovnom dimu loših cigareta nestalo je hiljade i hiljade ljudskih drama i u lošem alkoholu potopljeno isto toliko likova ali - iznad njih, lebdi oreol velikih novinara, književnika, slikara, glumaca i fudbalera, po kojima su mesta gde su provodili sate dobijala težinu njihovih uspeha.

Nestanak bermudskog trougla ravan je rušenju berlinskog zida, vele jedni; drugi dodaju da je zatvaranje najpoznatijih kafana deo šire "međunarodne" zavere. Pre bi se reklo da je ugostiteljsko-arhitektonska-tranziciona groznica odenula šinjel naših ishitrenih odluka i navika da se svetu dodvorimo onim što svet ima, ispod kojeg je navukla džemper kiča, pomodarstva i gluposti. Nisam siguran da se džez sluša bolje uz losos u sosu od šampanjca u lokalu koji se nekad zvao "Smederevo", a danas "Sinatra". Osim ako u sve to prste nije umešala Prokleta Jerina. Ne verujem ni to, da će mrak zapuštene "Zore", u kojoj su se zaista jela najbolja domaća jela, dopustiti da i kafana "?" ode nekud bez pitanja. Kao "Vardar", "Orač", "Skoplje" ili "Papuk" koji se obnoć obrnuo u "Bagdad kafe".

Bio sam, jedared, u prilici, da kumujem novootvorenom kafiću, u boemskom epicentru, Skadarliji. Moj predlog da se u čitavu priču uplete Branko Radičević, te da po njegovoj pesmi, "Cic!", kafić bude tako nazvan, bio je oduševljeno prihvaćen. Kada sam posle nekoliko dana tuda prošao, privukao mi je pažnju namolovan naslov - "Žirado". My way, što reče Sinatra.