POGLED ISKOSA - Posle "velikog realizma" i "velike apstrakcije"

Zanima je skriveno, slika kao odraz zapretenog; posle svih taloga i ostataka na dnu imaginacije pronalazi prokaženu i u savremeno doba odbačenu lepotu. Odmah treba reći da je njen tip "lepe slike" izvan tradicionalnog, ta "lepota" saobražena je savremenosti.

Ispod ovog krajnje slojevitog slikarstva, umesto podražavanja stvarnosti i verizma, krije se apstraktna, savremena slika. Tako se na njenim uljima ne mešaju samo slobodan potez i detaljno prikazivanje, ekspresionizam i realizam, već se oku podastiru slojevi boja, linija i formi, odvodeći posmatrača od lako, na prvi pogled, sagledljivog prizora iz realnosti. Polazeći od stvarnog predloška samo kao opšteg povoda, stižući do maštovitog vida stvaranja, u kojem slikarku vode intuicija i osećanje, ona uopšte ne teži trodimenzionalnoj iluziji već duhovnom vidu stvaralaštva, onako kako je to predlagao Vasilij Kandinski. Tvrdio je da će u budućnosti umetnost izrasti u "veliki realizam" ili "veliku apstrakciju". Marija Zdravković je pronašla samo svoj način kako da pomiri i nadgradi te dve krajnosti, te suprotstavljene estetske svetove, polove svekolike umetnosti, koji možda određuju celokupnu ne samo zapadnu umetnost.

Ova umetnica nastavlja tamo gde su stali slikari mrtve prirode, na aktuelan način prevazilazeći taj stari žanr evropskog slikarstva, fotografije i cvetni aranžmani iz životne realnosti samo su povod za snovite kompozicije, od kojih pojedine u naslovu imaju i reč "tišina". Njeno cveće je na slici uvećano, ali su između cvetova kolopleti likovnih dešavanja, a umesto kiča u koji bi mnogi upali sa takvom tematikom, ona otkriva nove forme i novu estetiku. U tom smislu ju je Slobodan Roksandić, njen profesor na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, upozorio da je izabrala tešku tematiku. Donald Kaspit, najvažniji živi likovni kritičar nasuprot preovlađujućoj estetici šokantnog i ružnog objavio je knjigu o savremenim vidovima lepog stvaralaštva. Sa knjigom "Zdravlje i sreća u avangardnoj umetnosti dvadesetog veka" iz 1996. godine, on je već u naslovu naznačio tragizam (post)moderne, čiji protagonisti isuviše često zalaze u krajnosti patološkog, pa i suicidnog. Marija Zdravković verovatno odlazi i dalje od Kaspitove ideje, ne otkrivajući možda ni toliko odbačenu estetiku ljupkog koliko lakog i nežnog, koji su zapravo najteži za predstavljanje u umetnosti. Na toj estetskoj pretpostaci, koja može da vodi izravno "zdravlju i sreći" ponikla je celokupna dalekoistočna umetnost, sa krajnostima u budističkoj estetici praznine i nedelanja. Po vazdušastosti i svedenosti prizora na elementarno, istočnom kao i zapadnom svetu može da pripada slikarstvo ove umetnice.