ZAVOLELA SAM VAŠU KULTURU: Natalija Mihajlovna Vagapova, na ruski prevela brojna dela naših najpoznatijih pisaca i pozorišnih stvaraoca

Među brojnim ruskim lingvistima koji se bave prevodima najpoznatijih pisaca sa našeg prostora Vagapova se posebno izdvaja ne samo jezičkim znanjem i majstorstvom prevoda, već i po tome što je ona jedna od retkih koja je lično znala i razgovarala sa brojnim našim velikanima, najpoznatijim piscima i pozorišnim stvaraocima.

Koliko u Rusiji visoko cene Natalijin raddokaz je i što je Centar knjige "Rudomino", u biblioteci "Majstori umetničkog prevoda", izdao knjigu njenih izabranih prevoda - "U svakom gradu svoje godišnje doba". U knjizi su prevodi pisaca iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije.

ČITAOCI mogu da se podsete poznatih dela proznih velikana sa Balkana, pre svega nobelovca Ive Andrića, zatim najprevođenijeg srpskog pisca u Rusiji Milorada Pavića, pa Ćamila Sijarića, Vlade Maleskog, Bena Zupančića... Osim njihovih dela, u knjizi su prevodi tekstova poznatih pisaca sa Balkana koje je imala priliku da vidi moskovska pozorišna publika - dela Miroslava Krleže, Gorana Stefanovskog, Andreja Hinga i Dušana Kovačevića.

- Baveći se prevođenjem upoznala sam različite i složene sudbine naroda Balkana i, nažalost, tragične međusobne sukobe naroda koji žive na prostoru bivše Jugoslavije - kaže  Vagapova.

Posle Drugog svetskog rata u SSSR-u su počele da se prevode knjige koje do tada nisu izdavane. To je bio izazov za mlade lingviste...

- Zavolela sam literaturu i zahvaljujući svojim profesorima. Na Filološki fakultet Moskovskog državnog univerziteta (MGU) upisala sam se 1951. i odabrala katedru slovenske filologije. Želela sam da više saznam o malim narodima koji su se oslobodili od fašizma. Sećali smo se tekstova Konstantina Simonova i Ilje Eremburga o partizanskom pokretu na čelu sa Titom. Mnogi su gledali film "Noć nad Beogradom" u kojem je glumila čuvena Tatjana Okunjevska. Obradovala sam se kad su me odredili u grupu koja je studirala srpski jezik - priseća se Natalija.

KULTURU Jugoslavije su počeli bolje da upoznavaju kad je 1947. osnovan Institut za izučavanje slovenskih naroda Ruske akademije nauka.

- Imali smo sreću da nam profesor srpskog jezika bude Ilja Tolstoj, unuk Lava Nikolajeviča Tolstoja. On je predivno govorio literaturni srpski jezik. Pomagao nam je da shvatimo u čemu je razlika između srpskog i hrvatskog jezika za koji je on govorio da su samo dve varijante istog jezika. Naslednici velikog Lava Tolstoja su ostavili veliki trag jer je njegov unuk napravio "Srpsko-hrvatsko ruski rečnik" - kaže Natalija.

Posle završetka fakulteta Vagapova je predavala srpski jezik budućim sovjetskim diplomatama, na MGIMO.

- Kao prevodilac sam 1957. poslata u Jugoslaviju sa jednom delegacijom, čiji zadatak je bio da doprinese normalizaciji odnosa Moskve i Beograda posle konflikta Staljina i Tita, od 1948. do 1953. godine - priča Natalija Vagapova.

UPISALA je postdiplomske studije, specijalnost joj je bila - literatura naroda Jugoslavije. Pored srpsko-hrvatskog, kasnije je naučila i slovenački i makedonski.

Osim prevođenjem knjiga Nataliju Vagapovu je interesovao i teatar, pa je pisala pozorišne kritike.

- Prevela sam Krležine drame, drago mi je da je bio zadovoljan mojim radom. Što sam se više bavila istorijom teatra tim više mi je bilo zadovoljstvo da prevodim dramske tekstove. Izdavačka kuća "Progres" objavila je moje prevode dramskih tekstova Marijana Matkovića, Andreja Hinga i Gorana Stefanovskog - kaže Natalija, srećna što je imala priliku da razgovara sa svim ovim autorima.

NEZABORAVNE utiske na nju su, kako kaže, ostavili prevodi tekstova koji su izvođeni u pozorištima u Moskvi i Sankt Peterburgu, gde su krajem sedamdesetih i osamdesetih radili Miroslav Belović i Stevo Žigon.

- Belović i Žigon su 1946. došli na studije u Lenjingradski državni institut teatra, muzike i kinematografije, ali su morali da se vrate u Jugoslaviju posle sukoba Tita i Staljina. Kad su postali već poznati Žigon i Belović su nastojali da daju svoj doprinos na kulturnoj saradnji. Belović mi je dao zadatak da prevedem skraćeni i za teatar prilagođeni Držićev tekst "Dundo Maroje". Komedija se izuzetno dopala i glumcima i publici. Stevo Žigon je bio odličan glumac i režiser. Odabrao je Krležinu dramu "U agoniji". Zapamtila sam ga kao dobrog režisera i još boljeg čoveka. Sa Žigonom su se glumci, kao i ja kao prevodilac sprijateljili - priča Vagapova.

RADO se seća razgovora sa Miroslavom Krležom. Ispričala mu je kako su je kritikovali u Komisiji za inostranu saradnju Saveza pisaca SSSR-a za jeretičku publikaciju malog teksta o dnevniku Krleže "Izlet u Rusiju" 1925. godine. A 1970. u časopisu "Inostrana literatura" povodom 100. godišnjice od rođenja Lenjina objavljeni su odlomci iz te Krležine knjige i proglašeni su najboljim u tom jubilarnom broju.

- Obećala sam Krleži da ću kad-tad prevesti i objaviti tu knjigu na ruskom. I tek 2005. sam zahvaljujući pomoći Ministarstva kulture Rusije i Hrvatske uspela da objavim prevod te knjige. Istorijsko-biografske komentare je dao moj sin, inače istoričar Sergej Romanjenko.

Knjiga je naišla na dobre ocene. Ocenjeno je da je Krleža objektivno opisao tadašnju sovjetsku Rusiju  - kaže Natalija...

Sa velikim ushićenjem priča o susretima sa Miloradom Pavićem i njegovom suprugom Jasminom Mihajlović. Bili su na premijeri "Večnost i još jedan dan" u moskovskom pozorištu MHT. Dolazio je kasnije Pavić u Rusiju i posetio Jasnu Poljanu.

- Nije to bio turistički put jer je poznati filolog Pavić istraživao rusko-srpske literarne veze. Upravo je Pavić napravio jedan od najboljih prevoda "Jevgenija Onjegina" - ocenjuje Vagapova.

VISOK NIVO BITEFA

AUTOR je knjige "Međunarodne pozorišne sezone u Beogradu, Bitef 1967-2007", u izdanju čuvenog Državnog instituta teatra (GITIS). Na promociji knjige u Beogradu Vagapova je kazala da je za nju BITEF značio "pozorišnu avanturu i kulturnu utopiju". Napraviti u Beogradu pozorišnu laboratoriju cele Evrope i sačuvati kontinuitet kroz sve turbulencije u društvu, to je jedinstven slučaj.

Vagapova je kao slavista, prevodilac i teatrolog decenijama pratila beogradski festival.

Prvi put je došla da proučava pozorišni život u Beogradu jer je bila fascinirana gostovanjem Ateljea 212 u SSSR-u krajem šezdesetih godina sa kultnim predstavama "Kralj Ibi", "Razvojni put Bore Šnajdera".

- Jugoslavija je tada bila najfestivalskija zemlja u istočnoj Evropi - sa Sterijinim pozorjem, Dubrovačkim letnjim igrama, MEŠ-om u Sarajevu, ali ništa me nije tako oduševilo kao BITEF - izjavila je Vagapova, koja je godinama bila član žirija Međunarodnog pozorišnog festivala BITEF, ocenjujući da su za tako visok nivo ove manifestacije najzaslužniji bili Mira Trailović i Jovan Ćirilov (na slici).